Boško Ignjatović (1882-1943) bio je užički krojač-abadžija-terzija. Abadžije su ručno izrađivale narodna odela od domaćeg sukna, ukrašavajući ih gajtanima. To su bili veoma ukusno urađeni koporani, dolame, tozluci, kabanice i razni haljeci. Razlika između terzija i abadžija bila je u materijalu, kroju i načinu ukrašavanja. Terzije su šile uglavnom za gradsko stanovništvo, dok su abadžije šile za seosko. Zbog sličnosti zanata, često su dolazili i u sukobe. Kasnije sa opadanjem, oba zanata su se međusobno ispomagala, pa odeću koju bi sašile abadžije ukrašavale su terzije. Prihvatanjem građanstva da nose sve više evropsku nošnju, potreba za proizvodima terzija je opadala.
Boško je imao je tridesetih godina 20. Veka ortačku krojčku radnju na užičkoj glavnoj ulici. Kada se razortačio, pokušao je sam sa pravljenjem odela, najpre svečanim uniformama za vojnu limenu muziku. Zatim se povukao i nastavio rad u svojoj kući u užičkoj Klisuri, u tada Prestolonaslednikovoj ulici.
Godine 1941, za vreme Užičke republike, učestvuje u organima nove vlasti, a i sa svojom krojačkim veštinom bio je veoma koristan. Krajem novembra 1941, Boško je sa partizanskim borcima, koji se iz Užica povlače prema Sandžaku. U avgustu 1942, u selu Radoslaja, kod Glamoča, skrojio je i sašio partizansku kapu za Tita. Bila je to prva “titovka”. I šivenje uniforme za vrhovnog komandanta bilo je povereno tada najboljem majstoru krojačke radionice Vrhovnog štaba, šezdesetogodišnjem Bošku Ignjatoviću.
Juna 1943. Boško Ignjatović je bio je na dužnosti intedanta Pratećeg bataljona Vrhovnog štaba kada je nestao, negde u rejonu Tuzle.
Kasnije, takva “titovka”, koju je skrojio i sašio užički abadžija, postala je sastavni deo većine uniformi u SFRJ – od vojske, milicije, vatrogasaca do pionira malenih.
