Машиновођа Војин Никитовић се родио у Ужицу. Био је на служби у Вишеграду те 1941. возио је на прузи за Ужице. Босна и Херцеговина је припојена такозваној Независној држави Хрватској, Вишеград се нашао у оквиру Велике жупе Врхбосне. Срби избегли пред усташким териром, нашли су се у градовима на граници, покушавајући да се домогну Србије. У Вишеграду гужва, избеглице из Источне Босне покушавају да се преко Дрине домогну Србије. Међу њима се нашао и Војин Никитовић, који је начуо да усташе планирају да побију Србе железничаре. Одлучио је да бежи за Ужице и направио план како да изађе из ужаса званог НДХ.
Војин је време проводио на железничкој станици, као и пре доласка усташа. Станица пуна избеглица, највише жена, деце и стараца, преплашених са најпотребнијим ставарима у пртљагу. Из сата у сат су стизале гласине да усташе спремају да организују, прикупе их и одведу на губилиште, да их транспортују у логор у Јасеновцу. Разни покварењаци су се мотали међу избеглима, нудили да их пребаце преко Дрине. Та прича се завршава отимањем новца, уз обећање да ће се вратити по њих. Ужички машиновођа све то гледа и размишља како да помогне несретним људима. Као машиновођа, може да се домогне неке од композиција са вишеградске станице. Просто, украшће воз, напунити га избеглицама и кренути према Србији за Ужице.
Било је предвечерје, десети август, када је Војин свој план о бегству из Вишеграда почео да спроводи у дело. Избеглицама са којима се зближио објаснио је свој план. Они су имали задатак да са њиме упознају што више људи, да кад падне мрак укрцају већи број закачених вагона на седмом колосеку. Чекао је смену страже… Једном од помагача дао је клин за скопчавање локомотиве за кола. Нагласио је да буду спремни, чим он наиђе с локомотивом. Око поноћи је ушао у ложионицу, пре тога пријатеља чувара је упознао да ће доћи по локомотиву, овај је одлучио да помогне тако што ће имати важна посла код шефа станице… Војин је искористио тих мање од пет минута и покренуо локомотиву бр. 85009, која је била припремљена да крене на пут. Када је лагано покренуо локомотиву, приметио да у њој спава ложач Рагиб Токо. Наставио је и одвезао машину на седми колосек и закачио је за спремну копозицију. Обишао је вагоне у којима је већ било смештено више од пет стотина људи. Ложач Токо је прихватио да учествује у спасавању људи испред усташког терора. Воз је пуном паром напустио Вишеград у правцу Вардишта, односно спаса у Србији.
Ћира је безбедно доспео до станице Шарган Витаси. Ту је машиновођа Војин зауставио ћиру пуног ибеглих Срба, плашио се да му котао не експлодира од великог притиска. Шеф станице га је чекао да би му рекао да је цела пруга узбуњена, све станице редом. Јављено им је и да је за њим кренула потера, да је усташка команда из Вишеграда издала наређење да се одмах композиција врати натраг. Да су немачки војници испред Ужица поставили заседе, чекајући долазак воза. Војин је наставио и воз зауставио испред тунела бр. 17, испред станице Стапари, на неколико километара од Ужица. Затим је машиновођа обишао све вагоне и обавестио избегле да су стигли у Србију, да се упуте у околна села. У возу је било и оружја, које су Војин и Токо сакрили по блиским тунелима и пећинама.
Немци, који су чекали воз, видећи да не долази, кренули су из Ужица, наишли на празну локомотиву и вагоне. У једном од вагона су нашли остатке сандука од пушака и муниције. Детаљно су обишли околину, нису нашли никаквог трага ни железничарима ни избеглицама ни оружју. Само су беснели око локомотиве која се још пушила.
Храбри Ужичанин, машиновођа Војин Никитовић, о сакривеном оружју обавестио је Божу Радаковића и Михајла Миливојевића Мињца, ужичке железничаре, машиновође. У Железничкој чети нешто касније основане Ужичке републике, Мињац је био командир, а Божа политички комесар. Војин се након овога догађаја прикључио Железничкој чети, ратовао и био рањен, три пута заробљен, на крју мучен у логору на Бањици, где му се губи сваки траг.
