Milan Jovanović kinolog i dreser pasa za nas Užičane jednostavno je brat „Soda“. Soda je nasledio ljubav prema psima od oca, još u detinjstvu naučio od njega mnogo toga iz kinologije. Tu kraj jaza u Međaju, gde je kuća Jovanovića u dvorištu, oduvek je bilo pasa čuvara. Koliko se sećam prvo su to bili nemački ovčari, da bi ih zamenili šnauceri. Soda kinologiju smatra veoma ozbiljnom naukom, krajem devedesetih godina istekloga veka sećao se:
„Tražio sam rasu koja bi zadovoljila moj kriterijum. Po meni, pas mora da bude pametan, poslušan, odličan čuvar, dobar sa ljudima, posebno sa decom. Šnaucer ispunjava te uslove. Prvog šnaucera sam nabavio u Beogradu. Zbog neiskustva u šišanju, nisam sa njim postigao značajnije rezultate. Međutim, sledeći pas kojeg sam kupio je Benjamin V.D. Švarcen Škorpion koji je bio šampion Nemačke, prvak Evrope i Klupski prvak sveta. Omogućio mi je da krenem prema vrhu svetske kinologije.“
U martu 1990. godine svoju odgajivačnicu brat Soda dopunjava mladim šnaucerom starim 11 meseci, sinom vice prvaka sveta. Nazvao ga je Maks. Maks je bio i tema Sodinog diplomskog rada iz kinologije. Posle 5 meseci aktivnog rada i obuke sa Maksom kreće sa nim po izložbama širom Jugoslavije i Mađarske. Od 30 izložbi na kojima je učestvovao Sodin Maks pobeđuje na 29. Maks je penzionisan 1996. i „izdat“ odgajivačnici „Vranolujni“ u Beogradu.
Posle Maksa, brat Soda se okušao i sa drugim rasama. U to vreme izgradio je tri šampiona Jugoslavije u patuljastim šnaucerima, kao i šampiona u erdel – terijerima. To je za Sodu bilo usput, veliki crni šnauceri su za njega bili najveći izazov. Pred kraj devedesetih godina 20. veka, u svojoj odgajivačnici Soda je imao psa Marshall Matraszepe, kep koga je uvezao iz Italije, koji je pobeđivao na više izložbi u Jugoslaviji, Mađarskoj, Makedoniji. Njegova sestra Witch šnaucerka je takođe pobeđivala u svom razredu, kao i Astra, kuja od koje Soda najviše očekivao. Nju sam lično imao prilike da upoznam, nisam video lepšu šnaucerku u životu, snimala je i moja TV5 u to vreme.
Tada sam saznao od brata Sode da je Mađarska jedna od vodećih kinoloških zemalja. Da u nju dolaze kinolozi iz Rusije, Austrije, Italije, Nemačke, Finske, Slovačke. U to vreme Mađarska je Sodi bila poligon, da vidi koliko ko vredi u Evropi.
Milan Soda Jovanović je zaista u kinologiji bio „vrh“. Užičani su zezali: Soda? On je užički naučnik za kučiće… Naravno, brat Soda, uvek spreman za šalu, se i sam šegačio, ali su upućeni znali da sarađuje sa najboljim evropskim odgajivačnicama kao što su: Gipsy Hose, Vranove, Vrčanski gaj, Sebastijan Hogar, Matraczepe u Mađarskoj, Gloris u Rusiji Depichara u Španiji, Skencehs itd.
„Baviti se kinologijom nije isto što i gajiti kućnog ljubimca. Potreban je ogroman rad, volja, a na prvom mestu znanje o rasi koju gajiš. Ne treba izbegavati saradnju sa velikim odgajivačnicama. Godinama radim sa šnaucerima, ali i sam volim da čujem nešto novo. Samim tim rado ću neka svoja iskustva preneti svim ljubiteljima velikog crnog šnaucera.“
To novo za Milana Sodu Jovanovića je bila dresura službenih pasa. Danas je njegov Policedog 9 centar za dresuru službenih pasa na daleko poznat. Soda je „usput“ i omiljen lik u Užicu, majstor za auspuhe, vozač kamina, bajker, ribolovac… Neodvojiv od Užica, poseban lik sa Međaja. A evo i anegdota tj. sećanje sa jednog foruma jednog Dalmatinca, koji je došao da pari svoju kuju kod Sode, gde je po prvi put jeo lepinju sa sve:
– „He, he, jeo sam užičku lepinju sa sve, sad ću ti reći tačno kad i gde. Novembar 1998. kod buvlje pijace, tu je stanovao blizu i Milan Jovanović, zvani Soda. E ne da sam se najeo te lepinje, sve mi nije bilo dobro. Pazi sad ovo, mi uparili moju kuju, i sad ajd odvešće nas Soda kod nekog čoveka gore u selo da kupimo sir. Kupili mi sir i ajd sad kući, ja usput samo po siru udri, a on malo slaniji bio, ne mislim ja imal vode u kolima. Sunce ti j….m, nema vode ni kapi, oću da crknem od žeđi poludi sam, kažem kolegi, stani otvaraj hladnjak makar tu vodu. Sreća posle par kilometara benzinska pumpa, kupimo kiselu vodu, ja je u 2 cuga popio i daj još joj, to neću nikad zaboraviti.Tako da znam za užičku lepinju i sir. U svakom slučaju hvala ti na ponudi za lepinju, kad dođem u Užice, al je neću odbiti budi siguran. A ja dolazim u Užice da belgijanku parim kod Sode.“
