Милан Јовановић кинолог и дресер паса за нас Ужичане једноставно је брат „Сода“. Сода је наследио љубав према псима од оца, још у детињству научио од њега много тога из кинологије. Ту крај јаза у Међају, где је кућа Јовановића у дворишту, одувек је било паса чувара. Колико се сећам прво су то били немачки овчари, да би их заменили шнауцери. Сода кинологију сматра веома озбиљном науком, крајем деведесетих година истеклога века сећао се:
„Тражио сам расу која би задовољила мој критеријум. По мени, пас мора да буде паметан, послушан, одличан чувар, добар са људима, посебно са децом. Шнауцер испуњава те услове. Првог шнауцера сам набавио у Београду. Због неискуства у шишању, нисам са њим постигао значајније резултате. Међутим, следећи пас којег сам купио је Бењамин В.Д. Шварцен Шкорпион који је био шампион Немачке, првак Европе и Клупски првак света. Омогућио ми је да кренем према врху светске кинологије.“
У марту 1990. године своју одгајивачницу брат Сода допуњава младим шнауцером старим 11 месеци, сином вице првака света. Назвао га је Макс. Макс је био и тема Содиног дипломског рада из кинологије. После 5 месеци активног рада и обуке са Максом креће са ним по изложбама широм Југославије и Мађарске. Од 30 изложби на којима је учествовао Содин Макс побеђује на 29. Макс је пензионисан 1996. и „издат“ одгајивачници „Вранолујни“ у Београду.
После Макса, брат Сода се окушао и са другим расама. У то време изградио је три шампиона Југославије у патуљастим шнауцерима, као и шампиона у ердел – теријерима. То је за Соду било успут, велики црни шнауцери су за њега били највећи изазов. Пред крај деведесетих година 20. века, у својој одгајивачници Сода је имао пса Marshall Matraszepe, кеп кога је увезао из Италије, који је побеђивао на више изложби у Југославији, Мађарској, Македонији. Његова сестра Witch шнауцерка је такође побеђивала у свом разреду, као и Астра, куја од које Сода највише очекивао. Њу сам лично имао прилике да упознам, нисам видео лепшу шнауцерку у животу, снимала је и моја ТВ5 у то време.
Тада сам сазнао од брата Соде да је Мађарска једна од водећих кинолошких земаља. Да у њу долазе кинолози из Русије, Аустрије, Италије, Немачке, Финске, Словачке. У то време Мађарска је Соди била полигон, да види колико ко вреди у Европи.
Милан Сода Јовановић је заиста у кинологији био „врх“. Ужичани су зезали: Сода? Он је ужички научник за кучиће… Наравно, брат Сода, увек спреман за шалу, се и сам шегачио, али су упућени знали да сарађује са најбољим европским одгаjивачницама као што су: Гипсy Хосе, Вранове, Врчански гај, Себастијан Хогар, Матрацзепе у Мађарској, Глорис у Русији Депицхара у Шпанији, Скенцехс итд.
„Бавити се кинологијом није исто што и гајити кућног љубимца. Потребан је огроман рад, воља, а на првом месту знање о раси коју гајиш. Не треба избегавати сарадњу са великим одгаjивачницама. Годинама радим са шнауцерима, али и сам волим да чујем нешто ново. Самим тим радо ћу нека своја искуства пренети свим љубитељима великог црног шнауцера.“
То ново за Милана Соду Јовановића је била дресура службених паса. Данас је његов Policedog 9 центар за дресуру службених паса на далеко познат. Сода је „успут“ и омиљен лик у Ужицу, мајстор за ауспухе, возач камина, бајкер, риболовац… Неодвојив од Ужица, посебан лик са Међаја. А ево и анегдота тј. сећање са једног форума једног Далматинца, који је дошао да пари своју кују код Соде, где је по први пут јео лепињу са све:
– „Хе, хе, јео сам ужичку лепињу са све, сад ћу ти рећи тачно кад и где. Новембар 1998. код бувље пијаце, ту је становао близу и Милан Јовановић, звани Сода. Е не да сам се најео те лепиње, све ми није било добро. Пази сад ово, ми упарили моју кују, и сад ајд одвешће нас Сода код неког човека горе у село да купимо сир. Купили ми сир и ајд сад кући, ја успут само по сиру удри, а он мало сланији био, не мислим ја имал воде у колима. Сунце ти ј….м, нема воде ни капи, оћу да цркнем од жеђи полуди сам, кажем колеги, стани отварај хладњак макар ту воду. Срећа после пар километара бензинска пумпа, купимо киселу воду, ја је у 2 цуга попио и дај још јој, то нећу никад заборавити.Тако да знам за ужичку лепињу и сир. У сваком случају хвала ти на понуди за лепињу, кад дођем у Ужице, ал је нећу одбити буди сигуран. А ја долазим у Ужице да белгијанку парим код Соде.“
