Некада, седамдесетих година 20. века, на вратима Драгове воденице, када ју је његов син поклонио Ужицу, тачније ужичкој цркви, писало је:
Пекарска
Или Опанчарска
Свеједно
По несносној жеги је свака
ЦАРСКА
Нешо Стапарски је ту сакупљао на вечерима поезије ужичке поете, сликаре, поштоваоце поезије и лепе уметности. Питао сам га: – Јеси ти ово на вратима написао? – “Нисам, то је моћна песма Радомира Андрића посвећена ужичким чесмама. То је из његове књиге Бунари Радоша Модричанина”. После неколико дана седели смо пред Градском кафаном, кад Нешо показа: „Ено преко Трга иде Радомир Андрић, кренуо у библиотеку, тако он сваки дан…” Погледао сам у правцу у ком је Нешо показао и видем омањег дугокосог човека са комесарском торбом преко рамена. Касније сам га често виђао у шетњи руке пребачене преко рамена једне девојке, одавао је изглед веома заљубљеног човека.
Ових дана, тј. 9 октобра 2018, када Ужице слави Дан града, књижевник Радомир Андрић добио је плакету, а ја за дугогодишњи ужички новинарски, хронолошки рад, за колумне и стварање сајта “Ужичанствено” награду Града Ужица. Заиста ми је било драго што сам био један од добитника те вечери, заједно са Радомиром Андрићем.
Радомир Андрић је присутан на Српској поетској сцени пуних 57 година са више од 30 песничких књига, добитник најпрестижнијих књижевних награда. Пише и прозу, књижевне критике, за децу, а последњих шест година је председник Удружења книжевника Србије. Рођен је у ужичким Љубањама 1944. године, ишао је ужичку Гимназију. Једном приликом је рекао: “Почетком шездесетих година протеклог века срицао сам прве песничке речи или још тачније преслишавао наглас у себи самом поетске притоке, верујући да ме неко други чује. У сваком случају, поезију сам откривао изван нечег већ казаног – више је то био магнет којим се отварало чулно небо на другом небу. Ту сам ловио зачудне песничке слике и озарења из завичајног тајнописа. Та је ловина у сећањима на детињство задобијала драгоцено лирско уобличење. А први прави песници које сам тада упознао били су: Момчило Тешић, Паун Петронијевић, Љубомир Симовић, Владан Митровић, Љубивоје Ршумовић… У тим ђачким данима имао сам значајну подршку од професорке Цвете Грујичић и професора Стојадина Костића. Уз то, у Ужицу, за шест година школовања, видео сам први пут: воз “ћиру”, тенк испред музеја, бокс меч у Соколани, слетске полетне вежбе и подухват фискултурника Јехличку, бели хлеб у пекари на “Липи”, маштаре Мифу Шерифа и Стојана Ковачевића званог Гранде, циркус и првомајски уранак у Ади, џубокс у Градској кавани и моје прве стихове у листу ‘Вести’…”
После завршене гимназије у Београду је дипломирао југословенску и светску књижевност на Филолошком факултету, Затим је постао новинар, један од уредника у Радио Београду. Уређивао је листове “Багдала” и “Задруга”. Постао је познати књижевник, његове песме су превођене на више европских језика, заступљене су у бројним антологијама. Добитник је великог броја књижевних награда као и значајне ужичке плакете града.
