„Rado se sećam našega Nikolića. Sakrijemo mi perorez, penkalo ili sat, a Nikolić će da nađe kod koga je. Mi svi mrtvi ozbiljni, a Nikolić gleda, prozire, analizira… Na sitne provokacije meškoljenje neće nasesti – proniče dalje i dublje. Zna znanje. I uvek pogodi. Uvek pogodi, a tajnu ne odaje. Da li je imao doušnika? O ne, bili smo mi strašan razred… Imao je tajno čulo.“ Napisao je Branislav Petrović (1937. – 2002.) srpski pesnik i novinar u NIN-u 2001. godine.
Žorž Simenon je rođen 1903. godine. Bio je belgijski pisac, plejboj. Legenda kaže da je imao 10.000 žena. Kazanova je za njega bio mala beba. Ipak je bio veoma produktivan pisac, napisao je blizu 400 knjiga, koje su prodate u 5 miliona primeraka u svetu. Najviše seriju romana o genijalnom inspektoru Megreu.
Užički, takođe genijalni, policijski inspektor Nikola Nikolić je dobio nadimak po Žoržovom književnom junaku.
Užičani su ga poznavali i zvali jednostavno „Megre“. Nikola Nikolić je rođen u Bitolju 1938. godine. Pred sam početak Drugog svetskog rata njegovi roditelji su dobili premeštaj u užički kraj. Gimnaziju je učio u Požegi, Užicu i Čačku. Pravni fakultet u Beogradu studirao je kao stipedista SUP-a. Zbog potrebe službe je povučen da radi, tako da je uz rad 3. i 4. godinu završio za godinu dana. Specijalistički kurs iz kriminalistike završio je 1966. godine u klasi. Ceo radni vek je proveo u SUP-u Užice, radeći u poterničkoj službi, maloletničkoj delikvenciji, prevarama, falsifikatima, teškim krađama, razbojništvima, ubistvima i krvnim deliktima. U službi je imao zvanje operativno – izviđajni operativni organ, inspektor, viši savetnik. Obavljao je dužnost šefa kriminalističke službe, načelnika Službe javne bezbednosti i pomoćnika sekretara zajedničkog SUP-a Užice. Dobio je brojna priznanja i odlikovanja..
Bilo je to 2006 godine. Tog dana u televiziju došao je inspektor Megre, pomislio sam kada sam ga video na najgore, da se nešto nije dogodilo nekoj od tv ekipa na snimanju. Kako je ušao na vreta moje kancelarije primetio je moju zabrinutost, široko se osmehnuo i rekao „Gago sve je uredu, doneo sam ti moju knjigu“. Popili smo kafu, porazgovarali o knjizi i on mi je poklonio sa posvetom: „Gagu srdačno Megre. 28. 4. 2006. godine, Užice“. Knjiga koju je priredio Milan Milanović se zove „Megre se seća“ i sastoji se od 35 priča iz karijere posebnog užičkog inspektora. Pitao sam ga da li mogu da koristim njegove priče za neke emisije ili moje tekstove koje pišem za lokalne novine. „Šta misliš zašto sam ti doneo knjigu, ti ćeš to najbolje umeti da publikuješ u njoj su sabrana dragocena iskustva iz kriminala u užičkom kraju, svedočenje o jednom vremenu tokom moje karijere.”
Sada te Megreove priče će otkriti mnogo toga o čemu većina Užičana nije imala pojma da se događa ili da se dogodilo, tako ćemo na sajtu užičkog nezaborava imati sliku i o užičkom kriminalu. Ja ću povremeno objavlivati njegove priče zavisno od pratećih fotografija sa kojima budem raspolagao, sa naznakom Megre se seća i naslovom priče. Za prvu priču sam odabrao „Službena Lica“…
„Megre se seća“: Službena lica
Nikola Nikolić Megre sećao nekoliko neobičnih primera susreta sa „službenim licima“.
– Uslovi za rad policije neretko znaju da zavise i od trenutnih političkih prilika. Nakon Brionskog plenuma 1966. godine, vojska je bila stavljena u prvi stepen pripravnosti, a policija je bila u specifičnom položaju, jer je „izbila na loš glas“, odnosno narod je imao neuporedivo više poverenja u armiju. DB je bila pod posebnim tretmanom, jer je svaki njen operativac bio pod nazorom „kolege“ iz KOS-a. Baš u tom periodu smo moj kum Stevo Bošnjak i ja krenuli jedne večeri da obiđemo grad (Užice) i na plaži smo od „informatora“ iz podzemlja saznali da je u kafani izbila velika gužva.
„Prebiše Voja Bojovića“, rekao nam je jedan od njih.
„Ko?“
„Neki oficiri…“
U stvari, bila je to grupa od 7-8 podoficira iz puka veze Vrhovne komande, najbolji radisti koje je tadašnja vojska imala. Majstori u svom poslu. Jedan od njih je tog dana dobio oficirski čin, pa je poveo kolege da to proslave i napili se „ko Rusi“. Uleteli smo u gužvu i kad smo videli kako se tuča razvija, repetirao sam „beretu“ i opalio jednom iznad glava. Najbliži podoficir je pao od straha na pod. U magnovanju sam počeo da okrećem pištolj uvis u pravcu svakog od njih i pojedinačno ispaljujem metak. Svi do jednog su padali na pod, videvši da više nema šale. Ali, upravo taj koji je dobio čin je krenuo ka meni kao pobesnela zver. Ostao mi je još samo poslednji, deveti metak i u trenutku kada sam pomislio ili on ili ja. Uperio sam oružje pravo u njega i dreknuo: „Stani!“ U tom momentu preko mosta (kojim su tada mogla da idu vozila) stizala su kola „obične“ i vojne policije, tako da su svi odustali od daljeg sukoba. Naš tašnji načelnik SUP-a me je upitao: „Na koga si pucao?!“, pa sam počeo da zazirem da će, uzevši u obzir političku situaciju, možda od svega nastati veliki problem.
Doduše, tadašnji službeni propisi su omogućavali upotrebu vatrenog oružja u cilju zastrašivanja, dok je sad dozvoljeno samo „dozivanje“ drugih policajaca u pomoć, a pravo „otvaranja vatre“ može da odabere samo ministar ili načelnik. Tokom svoje karijere, ja sam mogao najmanje trideset puta da ubijem i da to bude po propisima, ali moram istaći da je verovatno takođe trideset puta postojala mogućnost da budem ubijen. Bilo kako bilo, u Krčagovu je formirana posebna komisija da utvrdi sve sporne detalje oko ove dramatične situacije. Možda me spasao sam Vojo Bojović, koji je Ljubičiću poslao krvavu košulju i u pismu napisao „Da sam na Sutjesci nosio motku, a ne pušku, ne bi me tvoja slavna JNA ovako istukla!“
Bilo je u tome svemu komičnih momenata. Kum i partner Stevo Bošnjak je te noći bio šef smene, odnosno praktično zamenik načelnika SUP-a, pa je u tom izveštaju naveo: „Naredio sam Nikoli Nikoliću da upotrebi vatreno oružje radi…„ Komandir stanice milicije Miroljub Ješić me pitao: „Otkuda tebi Stevo nadređeni?“, a načelnik Udbe Marko Milanović se šalio rekavši: „Da to nije Bošnjak komandovao paljbu sedeći na topu kao Tanasko Rajić…“
Uglavnom sve je prošlo bez nekih većih posledica, ali to je bio jedan od retkih slučajeva kada sam se uopšte mašio za oružje. Tokom karijere, često uopšte nisam nosio pištolj, jer suprotno holivudskim filmovima i serijama, oružje i nasilje ne rešavaju konkretan problem. Mnogo je bitnija domišljatost, a naravno presudna je pravdoljubivost i analitički pristup. Upravo jednom sitnom i za policiju neobičajnom „cakom“ sam svojevremeno rešio jedan slučaj. Naime, u relativno zabačenom selu su se često dešavale česte paljevine stogova sena. Meštani su sumnjali na svog komšiju, nekadašnjeg žandarma, ali konkretnih dokaza i neposrednih svedoka nije bilo. On je, inače, bio prilično nezgodan i hermetičan čovek, pa sam tokom razgovora s njim neprimetno uspeo da mu otkinem jedno dugme s rukava kaputa i stavim sebi u džep. Odma sam počeo da ga ubeđujem kako imamo svedoke koji su ga videli na delu, pa sam kao krunski dokaz izvadio to njegovo dugme i rekao mu kako smo ga našli na mestu paljevine. On se tada naprosto izbezumio i bio sam sasvim ubeđen da je on taj potajni piroman. Pustili smo ga, a uskoro su u policiju počeli dolaziti oštečeni meštani, pitajući nas zbunjeno šta smo to uradili s njim jer je svima plaćao oštetu i više od procenjene. Eto, takvim trikom, svojstveno nekadašnjim žandarmima, morali smo da se poslužimo – protiv žandarma. On je bio pravi predstavnik „poraženih snaga“, pa je možda i zbog toga mrzeo novopostavljeni poredak i uništavanjem tuđe imovine se svetio.
S druge strane, sećam se jednog drugog predratnog policajca, koji nije ostvario penziju, pa je morao da radi u trafici. Bio je ponosan i neobično pošten čovek, pa smo kod njega rado kupovali štampu i cigarete. Kada su mu jednom prilikom obili trafiku, lopovi su odneli i novac od pazara predhodnog dana koji on nije sklonio. Bilo nam je žao da on od svojih skromnih prihoda sad mora da nadoknažuje štetu, jer DOZ nije priznavao krađu keš para, pa smo mu ponudili da u spisak ukradenih stvari „dopišemo“ koji boks „kenta“ više. Odbio je to sa prezirom, pitajući nas za šta mi to njega smatramo. Inače, ja sam ga oslovljavao sa „kolega“, kao i pomenutog piromana, jer su oni služili kralju i otadžbini, a mi Titu i domovini. Svaka razlika se tu završavala, i oni i mi smo bili policajci, samo u različitim sistemima i vremenima. Ovaj čestiti policajac – trafikant je pre oslobođenja godinama bio sredski načelnik i za njega je naša ponuda o „kompenzaciji“ bila prava uvreda i poniženje. Moram reći da mi je na određen način imponovalo ponašanje tog ponosnog čoveka. Želim da naglasim da je moj tečo bio komandir žandarmeriske stanice i da sam o toj službi, ali i o svojoj kasnijoj profesiji, dosta naučio upravo od njega.
Snežana Milinković Kačavenda:
“Sećam se Megrea, dolazio je kod mog oca često. Sećam se da je pričao kroz nos. Mislila sam da slabije čuje. Opasan policajac.”
Mladen Jevđović:
“Bioskop. Tama u sali. Napeta radnja. Krimić. Komentar iz mraka: Ovo ne bi rešio ni Megre! Odgovor kroz nos : Uhvatiću te na izlazu…”
