„Радо се сећам нашега Николића. Сакријемо ми перорез, пенкало или сат, а Николић ће да нађе код кога је. Ми сви мртви озбиљни, а Николић гледа, прозире, анализира… На ситне провокације мешкољење неће насести – прониче даље и дубље. Зна знање. И увек погоди. Увек погоди, а тајну не одаје. Да ли је имао доушника? О не, били смо ми страшан разред… Имао је тајно чуло.“ Написао је Бранислав Петровић (1937. – 2002.) српски песник и новинар у НИН-у 2001. године.
Жорж Сименон је рођен 1903. године. Био је белгијски писац, плејбој. Легенда каже да је имао 10.000 жена. Казанова је за њега био мала беба. Ипак је био веома продуктиван писац, написао је близу 400 књига, које су продате у 5 милиона примерака у свету. Највише серију романа о генијалном инспектору Мегреу.
Ужички, такође генијални, полицијски инспектор Никола Николић је добио надимак по Жоржовом књижевном јунаку.
Ужичани су га познавали и звали једноставно „Мегре“. Никола Николић је рођен у Битољу 1938. године. Пред сам почетак Другог светског рата његови родитељи су добили премештај у ужички крај. Гимназију је учио у Пожеги, Ужицу и Чачку. Правни факултет у Београду студирао је као стипедиста СУП-а. Због потребе службе је повучен да ради, тако да је уз рад 3. и 4. годину завршио за годину дана. Специјалистички курс из криминалистике завршио је 1966. године у класи. Цео радни век је провео у СУП-у Ужице, радећи у потерничкој служби, малолетничкој деликвенцији, преварама, фалсификатима, тешким крађама, разбојништвима, убиствима и крвним деликтима. У служби је имао звање оперативно – извиђајни оперативни орган, инспектор, виши саветник. Обављао је дужност шефа криминалистичке службе, начелника Службе јавне безбедности и помоћника секретара заједничког СУП-а Ужице. Добио је бројна признања и одликовања..
Било је то 2006 године. Тог дана у телевизију дошао је инспектор Мегре, помислио сам када сам га видео на најгоре, да се нешто није догодило некој од тв екипа на снимању. Како је ушао на врета моје канцеларије приметио је моју забринутост, широко се осмехнуо и рекао „Гаго све је уреду, донео сам ти моју књигу“. Попили смо кафу, поразговарали о књизи и он ми је поклонио са посветом: „Гагу срдачно Мегре. 28. 4. 2006. године, Ужице“. Књига коју је приредио Милан Милановић се зове „Мегре се сећа“ и састоји се од 35 прича из каријере посебног ужичког инспектора. Питао сам га да ли могу да користим његове приче за неке емисије или моје текстове које пишем за локалне новине. „Шта мислиш зашто сам ти донео књигу, ти ћеш то најбоље умети да публикујеш у њој су сабрана драгоцена искуства из криминала у ужичком крају, сведочење о једном времену током моје каријере.”
Сада те Мегреове приче ће открити много тога о чему већина Ужичана није имала појма да се догађа или да се догодило, тако ћемо на сајту ужичког незаборава имати слику и о ужичком криминалу. Ја ћу повремено објавливати његове приче зависно од пратећих фотографија са којима будем располагао, са назнаком Мегре се сећа и насловом приче. За прву причу сам одабрао „Службена Лица“…
„Мегре се сећа“: Службена лица
Никола Николић Мегре сећао неколико необичних примера сусрета са „службеним лицима“.
– Услови за рад полиције неретко знају да зависе и од тренутних политичких прилика. Након Брионског пленума 1966. године, војска је била стављена у први степен приправности, а полиција је била у специфичном положају, јер је „избила на лош глас“, односно народ је имао неупоредиво више поверења у армију. ДБ је била под посебним третманом, јер је сваки њен оперативац био под назором „колеге“ из КОС-а. Баш у том периоду смо мој кум Стево Бошњак и ја кренули једне вечери да обиђемо град (Ужице) и на плажи смо од „информатора“ из подземља сазнали да је у кафани избила велика гужва.
„Пребише Воја Бојовића“, рекао нам је један од њих.
„Ко?“
„Неки официри…“
У ствари, била је то група од 7-8 подофицира из пука везе Врховне команде, најбољи радисти које је тадашња војска имала. Мајстори у свом послу. Један од њих је тог дана добио официрски чин, па је повео колеге да то прославе и напили се „ко Руси“. Улетели смо у гужву и кад смо видели како се туча развија, репетирао сам „берету“ и опалио једном изнад глава. Најближи подофицир је пао од страха на под. У магновању сам почео да окрећем пиштољ увис у правцу сваког од њих и појединачно испаљујем метак. Сви до једног су падали на под, видевши да више нема шале. Али, управо тај који је добио чин је кренуо ка мени као побеснела звер. Остао ми је још само последњи, девети метак и у тренутку када сам помислио или он или ја. Уперио сам оружје право у њега и дрекнуо: „Стани!“ У том моменту преко моста (којим су тада могла да иду возила) стизала су кола „обичне“ и војне полиције, тако да су сви одустали од даљег сукоба. Наш ташњи начелник СУП-а ме је упитао: „На кога си пуцао?!“, па сам почео да зазирем да ће, узевши у обзир политичку ситуацију, можда од свега настати велики проблем.
Додуше, тадашњи службени прописи су омогућавали употребу ватреног оружја у циљу застрашивања, док је сад дозвољено само „дозивање“ других полицајаца у помоћ, а право „отварања ватре“ може да одабере само министар или начелник. Током своје каријере, ја сам могао најмање тридесет пута да убијем и да то буде по прописима, али морам истаћи да је вероватно такође тридесет пута постојала могућност да будем убијен. Било како било, у Крчагову је формирана посебна комисија да утврди све спорне детаље око ове драматичне ситуације. Можда ме спасао сам Војо Бојовић, који је Љубичићу послао крваву кошуљу и у писму написао „Да сам на Сутјесци носио мотку, а не пушку, не би ме твоја славна ЈНА овако истукла!“
Било је у томе свему комичних момената. Кум и партнер Стево Бошњак је те ноћи био шеф смене, односно практично заменик начелника СУП-а, па је у том извештају навео: „Наредио сам Николи Николићу да употреби ватрено оружје ради…„ Командир станице милиције Мирољуб Јешић ме питао: „Откуда теби Стево надређени?“, а начелник Удбе Марко Милановић се шалио рекавши: „Да то није Бошњак командовао паљбу седећи на топу као Танаско Рајић…“
Углавном све је прошло без неких већих последица, али то је био један од ретких случајева када сам се уопште машио за оружје. Током каријере, често уопште нисам носио пиштољ, јер супротно холивудским филмовима и серијама, оружје и насиље не решавају конкретан проблем. Много је битнија домишљатост, а наравно пресудна је правдољубивост и аналитички приступ. Управо једном ситном и за полицију необичајном „цаком“ сам својевремено решио један случај. Наиме, у релативно забаченом селу су се често дешавале честе паљевине стогова сена. Мештани су сумњали на свог комшију, некадашњег жандарма, али конкретних доказа и непосредних сведока није било. Он је, иначе, био прилично незгодан и херметичан човек, па сам током разговора с њим неприметно успео да му откинем једно дугме с рукава капута и ставим себи у џеп. Одма сам почео да га убеђујем како имамо сведоке који су га видели на делу, па сам као крунски доказ извадио то његово дугме и рекао му како смо га нашли на месту паљевине. Он се тада напросто избезумио и био сам сасвим убеђен да је он тај потајни пироман. Пустили смо га, а ускоро су у полицију почели долазити оштечени мештани, питајући нас збуњено шта смо то урадили с њим јер је свима плаћао оштету и више од процењене. Ето, таквим триком, својствено некадашњим жандармима, морали смо да се послужимо – против жандарма. Он је био прави представник „поражених снага“, па је можда и због тога мрзео новопостављени поредак и уништавањем туђе имовине се светио.
С друге стране, сећам се једног другог предратног полицајца, који није остварио пензију, па је морао да ради у трафици. Био је поносан и необично поштен човек, па смо код њега радо куповали штампу и цигарете. Када су му једном приликом обили трафику, лопови су однели и новац од пазара предходног дана који он није склонио. Било нам је жао да он од својих скромних прихода сад мора да надокнажује штету, јер ДОЗ није признавао крађу кеш пара, па смо му понудили да у списак украдених ствари „допишемо“ који бокс „кента“ више. Одбио је то са презиром, питајући нас за шта ми то њега сматрамо. Иначе, ја сам га ословљавао са „колега“, као и поменутог пиромана, јер су они служили краљу и отаџбини, а ми Титу и домовини. Свака разлика се ту завршавала, и они и ми смо били полицајци, само у различитим системима и временима. Овај честити полицајац – трафикант је пре ослобођења годинама био средски начелник и за њега је наша понуда о „компензацији“ била права увреда и понижење. Морам рећи да ми је на одређен начин импоновало понашање тог поносног човека. Желим да нагласим да је мој течо био командир жандармериске станице и да сам о тој служби, али и о својој каснијој професији, доста научио управо од њега.
Снежана Милинковић Качавенда:
“Сећам се Мегреа, долазио је код мог оца често. Сећам се да је причао кроз нос. Мислила сам да слабије чује. Опасан полицајац.”
Младен Јевђовић:
“Биоскоп. Тама у сали. Напета радња. Кримић. Коментар из мрака: Ово не би решио ни Мегре! Одговор кроз нос : Ухватићу те на излазу…”
