Да се присетимо Ужица пре него су велике силе отерале “Турке”, потурчено муслиманско, а некадашње српско становништво.
Варош се делила на два дела, муслимански и српски део. Муслимански део у Доњој чаршији, тј. западно од старог Уремовачког потока, а пословни део с дућанима и магазама, био је смештен на простору где се данас налази Прва основна школа и “покојни Фротекс”. На тај део се наслањало подграђе, предео који се и данас зове “Град”. Ту су становали ситни муслимански трговци и занатлије. Овај део вароши повезивао се преко ужичких Теразија с Турицом, где су измешано живели трговци и занатлије и власници околних пољопривредниг имања. Отменији део муслиманског становништва живео је ту где је данашња Коштица, од Алексића моста уз Коштишки поток, све до врха Теразија. На уском пролазу где је до скора била кафана “Шумадија” (Срушише неразумни 2012. године, Миладин Радовић у свом Самоком рукопису који писа јуна 1915, написа мислећи на суграђане Србе: “Баш их је Бог створио за батаљивање старина” и ја, исто самоук као и М. Радовић, могу то да потврдим данас и ако је ово 2018 година), названом касније Мегдан од Касапчића моста, пре великог пожара се налазила кривудава улица у којој је живело измешано српско и турско становништво, обичан свет ни богат ни сиротиња. Део ужичких муслимана је живео испод данашњег Доварја, на месту званом “Беглук” и около где је данас стадион.
Српски до вароши се постепено формирао уз Глуваћки и Царински поток, почев од данашње Саборне цркве, па до подножја Сарића Осоја. Пословни део српског дела Ужица налазио се око старе, дрвене ужичке цркве, поред које је било најстарије ужичко српско гробље. Отменији српски трговци и занатлије насељавали су предео испод Белог гробља, које је старији ужички свет звао Варош. Крчагово и Врела били су тада села у којима је живело српско становништво, углавном земљорадници. Уз падине Поре, Буара, Глуваћа, Татинца било је српских и муслиманских кућа и све се то стапало у варошки живот у коме се сударају две религије. Центар друштвеног живота муслимана био је на Теразијама, а српског око старе цркве, изнад данашње Ракијске пијаце.
Касније, повећањем становника хришћана, а смањењем муслиманског (зв. “турског”), ова подела у ужичкој вароши није се битније померала. Али, сворено је једно ново Ужице, етнички и верски мешано, у чије делове ће се Срби постепено усељавати, а које муслимани још увек неће напуштати. Када је направљена “нова црква” 1842, ту на уласку у котлину, почели су се Срби ширити по котлини, међу муслиманима. У средишту тог мешовитог простора лежала је “Гробница”, турско гробље, већи отворени простор на месту где је данас Трг, некад партизана. Ако би Ужице на половини 19. века поделили, добили би смо три велике целине: зону српског насеља која је обухватала Варош и Царину, затим пословни део Ужица у коме је живело измешано становништво које је захватало простор од Липе, преко Мегдана, закључно с Доњом чаршијом, и трећи део Турско Ужице с муслиманским живљем у коме су биле Теразије, Коштица, Циганска мала и мала “Под градом”…
Ту где је саграђено старо Окружно начелство, познатије као Војни одсек и Јокановића кућа, била је нека врста граничног простора између српског и мешовитог дела Ужица. И данас на северу Трга Светога Саве налазе се две зграде, старија Окружног начелства и Окружног суда из 1859 и “Пецара”, “Јокановића-Градска кућа”, рађена после протеривања Турака 1862. године.
