Užička iskra boljeg dela užičke istorije, profesor Iskrin

167
Legendarna postava Brolovih “Era” iz 1961. godine: Milorad Iskrin za bubnjevima, Vlade Mršević Vokal, Srećko Nikolić klarinetista, Perica Jovanović gitarista i Miloš Bročič sa harmonikom.

Milorad Iskrin, užički istoričar, iskazan u pisanju knjiga o starom Užicu koga više nema, ličnostima kafanama, pekarama, česmama užičkim kapijama, grobljima koji je oslikao ono drugo zanimljivo Užice rođen je u Užicu 1937. Godine.
Ovaj poseban Užičanin završio je užičku gimnaziju, diplomirao je na filozovskom fakultetu u Novom Sadu.  Bio Predsednik Izvršnog saveta Skupštine opštine Užice 1989-1992.Radio je kao nastavnik u osnovnoj školi „Dušan Jerković“,  od 1992. do penzije 2001. Direktor Istorijskog arhiva u Užicu od 1992.do 2002.godine. Autor je stručnih radova u antologiji „Užice“ i „Nastavite istoriju“, tekstova o Užicu poznatim građanima u lokalnim novinama. Radio je različite monografije osnovnih škola, poslednju monografiju o užičkom zdravstvu je završio ove 2020. Godine.

Milorad Iskrin je pripadao jednoj posebnoj generaciji mladih Užičana koja je maturirala 1956. Godine. Ta generacija je imala vanserijske profesore koji su tada predavali u gimnaziji a i direktor je bio poseban Vasilije Vajević. Predavali su im Blagoje Živković doajen književne reči prijatelj najznačjnih ondašnjih srpskih pisaca. Ostale sve same užičke profesorske legende kao što su Rajna Popović, Milan Popović, Sofija Novakov itd. Prema svojim profesorima Iskrinova generacija se odnosili sa velikim poštovanjem, ipak su ponekad umeli da nadmudre Milana Popovića, da ga navedu da im priča o planinarenju u delu časa koji je predvideo za ocenjivanje. Školstvo je tada bilo veoma strogo čak su gimnazijalcima bile zabranjene bioskopske prestave posle 20. časova. Iskrin koji je u to vreme bio pravi filmofil je smislio posebnu strategiju da se neopaženo smesti među gledaoce u starom užičkom bioskopu „Zlatibor“…

Milorad iskrin I naše Užice
Milorad iskrin I naše Užice

Iskrinova generacija je ostala upanćena po buntu što je bila prva što je štrajkovala i što je iz njenih redova izašlo mnogo kasnije istaknutih naučnika, lekara, visokih oficira, profesora. Njihov bunt neučestvovanje u nastavi je izazvala odluka Nastavničkog veća da iz škole isključe njihovog druga Maturanta zbog manjeg prekršaja… Sam bunt-štrajk je izazvao veliko interesovanje, pa je čak i Radio London javio kako „U Titovom Užicu štrajkuje Titova omladina“ a UDBA je to proglasila za politički štrajk, pa su bili u opanosti da budu obeleženi u budućnosti. Iskrin je pošao sa ukorom, pet ih je izbačeno iz škole. Baš prkosna generacija u kojoj je bio i Nikola Nikolić Megre kasnije Načelnik u užičkom SUP-u.

U to vreme mladi Iskrin se zaiteresovao za muziku i naučio da svira bubnjeve on i Miloš Broćić su svirali igranke u „Đačkoj menzi“ na Megdanu. Kasnije na žurkama koje su se održavale uz prisustvo majki devojaka u susednoj prostoriji. Tih pedestih godina mladi su muziku delili na žanrove koji su uglavnom bili interpretacija šlagera i konpozicija džez muzike. Rokenrol je tek postepeno dolazio i malo je ko znao da ga igra, a najpopularniji je bio tvist. U posleratnom Užicu utemeljivač muzičkog života, te vrste zabave koja se nazivala „igranke“ bio je Miloš Broćić Brole. Milorad iskrin je bio pored Brola pa je tako kada je završen Trg partizana bio bubnjar u onoj prvoj legendarnoj postavi Brolovih „Era“.

U Gimnaziji Iskrinu je istoriju predavao profesor Gile Kokić koji je voleo arheologiju i vodio đake na Drežničku gradinu da traže arheološke ostatke. On je Iskrinu ulio radoznalost i ljubav prema istoriji koji je odabrao za svoju profesiju. Meni je Iskrin predavao u osnovnoj školi Dušan Jerković a u Gimnaziji isti stari profesor Gile Kokić. Tako sam i ja bio zaražen prošlošću i radoznalošću za prošlost našega Užica.

Mnogo divnih posebnih knjiga je napisao profesor Iskrin i dao jednu posebnu iskru za pisanje o onom boljem zanimljivijem delu užičke istorije. Odvojiću jednu baš posebnu knjigu, koja ovih dana treba da se pojavi ponovo u novom dopunjenom izdanju, „Kafane i pekare Užica“, njegov rad prestaviću kroz ovu posebnu knjigu.

Na Boemskoj večeri dva posebna čuvara užičkih sećanja, Milorad Iskrin i Aleksandar Lale Milosavljević. Istoričar i pisac. U pozadini voditeljka programa Verica Tucović.

Prvo poglavlje knjige navodi 195 kafana sa preko 400 kafana. U drugom, autor objašnjava kafanu kao instituciju, odnosno za šta se koristi, navodeći 16 svrha. Treće poglavlje vodi čitaoca od kafane do kafane, to je zamišljena šetnja delovima Užica u kojima je bilo kafana i pekara o kojima Iskrin piše. Posebno blago knjige su 173 fotografije koje prikazuju staro Užice, njegove kafane i pekare, ljude i događaje koji čine jedno vreme, a sve zarobljene istorijskim pogledom koji je praćen sa radoznalošću, jer otkriva lepotu i dušu grada. Na kraju knjige, koja ima 328 stranica, nalazi se registar sa 1309 imena svih onih koji su se u ovom dugom periodu bavili zanatom vezanim za ugostiteljstvo i pekarstvo. Imena su data po abecednom redu i sortirana su prema zanatu.

Profesor Iskrin učinio je veliki istraživački napor kako bi prikupio materijal za ovu vrednu knjigu. Rad se isplatio, jer imamo zanimljivu istoriju starog Užica. Sa prethodnim knjigama autora, „Užice koga nema više“ (1993, drugo izdanje 2001) i „Užičeke česme“ (1995), čitalac može da krene na zanimljivu šetnju starim Užicem, sa obiljem istorijskih podataka i starih fotografijama. To je jedan zanimljiv svet kafana, boemskih sastanaka, kafana pozorišta, banaka i menjačnica, ljubavnih uglova, kafana mesta gde su se okupljali seljaci u pazarne dane, mesta zanatlija i trgovaca. Kafana gde roditelji pošalju decu po gust pasulj i domaće kobasice sa roštilja… Tu do kafana su i pekare iz kojih se diše hleb, gde ga mese pekari jakih ruku . Taj svet posebne užičke duše je zabeležio omiljeni profesor, poseban Užičanin profesor Milorad Iskrin jedan od najuspešnijih čuvara užičkih sećanja.