У турско време постојала је поштанска служба, али Срби нису од ње имали неке веће користи, јер су писмени људи били реткост. Пошту су разносили гласници (татари). Кнез Милош је увео 1917. српске татаре, нешто касније и српске мензулане (путне станице), прво дуж цариградског друма, а затим и у унутрашњости Србије.
Назив Пошта у Србију је стигао 1835. Још увек је то „Татарска служба“. Татари, на коњу су носили пошту, важне документе, новац, вредности мањих димензија на одређеној релацији, коње су мењали у успутним мензуланама (претечама објеката поште). У Мензулани су поред свежег коња могли добити и храну а могли су и да преспавају. Мензулана, мензил на турском коњ + хан – „кућа, одмориште“. Татари су били врло издржљиви и храбри људи познати по брзини. Најбржи су релацију Београд–Истанбул прелазили за 4 дана! Татари су били људи од угледа и поверења, ранг им је био дефинисан висином феса. Што виши фес, виши ранг. За помоћнике су имали суруџије.
Последњи татарин у Србији био је Риста Прендић. Између две мезулане удаљеност је била око 50 километара, и осим на коњу, путник намерник је могао да је прође и пешке. У старим записима пише како је за такво растојање било потребно око 11 до 12 сати пешачења.
У ПТТ музеју у Београду постоји слика коју је насликао сликар Гебел, на којој је татар Риста Прендић, тада шездесетогодишњак у пуној зрелости, отац седморо деце, као и његов млади суруџија који води коња са поштом. Види се и део Дорћола са више џамија и Дунав између Ушћа и данашњег Панчевачког моста. Непосредно иза Прендићевих леђа виде се други јахачи на истом друму, као и део Београда са Калемегданом (на Келимегдану је отворена прва пошта у Србији). Гебел је био радо виђен гост на двору кнеза Михаила, па је опет боравио у Србији 1881, али тада на позив Милана Обреновића. Тог пута су његова дела била усмерена на друштвени живот и изглед српске престонице.
У Ужицу се мензулана помиње 1833. и имала је прво шест, а затим девет коња. После стицања пуне аутономије, у кнежевини Србији организована је нова поштанска служба. Сем државне управе и трговаца, њу су користили и обични грађани, нарочито за слање новчаних аманета. Ужице је било једна од главних поштанских станица, поред Крагујевца, Пожаревца, Шапца, Лознице, Ваљева, Крушевца, Ивањице и Чачка. Не зна се тачно кад је у Ужицу отворена пост-експедиција, али је сачуван поштански жиг са ознаком Ужице од 17. – 29. јула 1841, само годину дана пошто су отворене поштанске станице за јавни саобраћај у Београду и Крагујевцу. Зграда за пошту сазидана је 1846. Рад поште је одвојен од мензулана. Уведене су четири главне поштанске линије, Ужице је било на линији Београд – Крагујевац- Пожега – Ужице – Мокра Гора. Касније је део руте Ужице – Мокра Гора укинут. Ужице је преко мензулана у Чачку, Брусници, Ваљеву и Забрежју имало везу са линијом Шабац-Београд и отпремало пошту и за Љубовију. Писмене пошиљке и пакети отпремани су најпре два пута недељно, касније свакодневно а аманети два пута месечно, затим једном недељно. Од Ужица до Београда пошти је требало за обичну пошту 43, а за курире 38 часова. Највећи промет имала су званична и приватна писма.
Ужичка пошта била је надлештво 3. класе, а ужички поштар службени 2. класе. Телефон је уведен у ужичку пошту 1904. године.
До 1990. услуге поштанске службе пружало је предузеће ПТТ саобраћаја “Ужице”, основано 1961, са три основне јединице Ужице, Прјепоље и Пожега са 37 извршних јединица. Од 1964. Ужице је центар за прераду поштанских пошиљки на ауто – линијама Београд – Ужице – Бјело Поље. До краја 1965. Пошта се налазила у у згради старе Радничке школе на Липи, у згради је било доста тога обложено мермером, тако да је изнутра је репрезантативно изгледала. У тој згради је педесетих уведена аитоматска телефонска централа. Затим је Пошта пресељена у нову зграду на Тргу партизана, која добија аутоматску централу године 1966, а 1975 године изграђена је и зграда Телекомуникационог центра у коју су смештени сви заједнички магистрални капацитети.
Зграда за Пошту и транзитну централу је саграђена 1962. године, по пројекту арх. Станка Мандића, као део комплекса Трга партизана. Једноспратна зграда са поткровљем од натур бетона и вештачког и природног камена у плочама је постављена на косину, ослањала се једним крајем на тло, а другим на стубове, тако да је образовала трем. Постамент на коме се налазио спрат био је обрађен материјалом тамне боје. Спрат је био са равном фасадом са правоугаоним самосталним отворима а иније спојева између постамента и првог спрата и између првог спрата и крова које су биле обрађене у стаклу, док је равни кров био је покривен каменом из села Маће, карактеристичне сјајне црне боје.
Прелепа зграда ужичке поште је срушена током НАТО агресије бомбардовањем 8. маја 1999. године.
Поштанска служба Радна јединица Ужице формирана је 1990, обухвата подручје 9 општина: Ужице, Ариље, Пожега, Косјерић, Бајна Башта, Чајетина, Нова Варош, Прибој, Прјепоље у којојој ради 60 јединица поштанске мреже. Територија је подељена на 141 доставни реон. Прерада поштанских пошиљака обавља се у Поштанском центру у Ужицу. Месечно се у ПЦ преради око милион пошиљки и прими око 5.000 пост-експрес пошиљака. На подручју Ужица обавља се и курирска пост-експрес достава пошиљака. Од 1996. Поштански центар “Ужице” налази се у новој згради у близини Железничке станице, грађеној по пројекту арх. Светлане Матић Јевђовић. Зграда има два спрата и приземље. Мозаик у предворју, дело је ужичког сликара Рада Верговића.
После бомбардовања главне поште у Ужицу, где је било и седиште Радне јединице „Ужице“, појавила се потреба за пословним простором, па је купљена новосаграђена
зграда у улици Обилићева број 2 у којој је од јуна 2005. године Пошта Ужице 1 и седиште радне јединице, а од октобра 2015. године и седиште Регионалне радне јединице „Ужице, Шабац, Ваљево“.
