Било је то 4. маја ове 2018, када ми се јавила на месенџер Катарина Доганџић Мићуновић, кустос Народног музеја Ужице. “Гаго, звала сам те ја данас, па те не нађох, имам једну молбу за тебе. Ја бих на плакат за “Ноћ музеја” ставила фотографију коју сам скинула са твог профила – група људи, сељака са шареницама, гледа у тенк. Да ли имам твоју дозволу да је штампам, наравно са потписом да је фотографија твоје власништво?” Наравно, драгој Каћи сам радо изашао у сусрет , напоменуо сам да потпише да је фотографија из колекције uzicanstveno.rs. Тако да је и Ужичанствено дало свој малени допринос овој лепој манифестацији. Заиста, као што се може видети на фотографији испред музеја, народ се чуди, није се могао начудити тенковима. Хочкис, иако мали, био је за народ чудо од челика. Тако су се и тада, током рата, чудили како то да се партизани, људи неуки ратовању, боре против толико Шваба, који целу Европу прегазише, и отимају им још и такве колосе од челика као што су тенкови! И народ и војска су радознало застајали поред тенкова, окупљали се и запиткивали како се тенк креће, како дејствује, ко ће се га од партизана возити.
Данас је 19. мај и вечерас је Ноћ музеја, зато ћу поћи трагом фотографије са плаката, коју је Каћа издвојила и испричати вам причу о тој градској знаменитости, малом тенку “Хочкис”, који стоји пред вратима Народног музеје у Ужицу и чува успомену на прве тенкове и тенкисте НОБ-а. Прво да га представим уз помоћ чувеног форума Палуба, Српски оклопи.
“Развој овог тенка је започет 1933. год. под окриљем компаније Хочкис у Француској, а први прототип је био готов 1935. год, да би серијска производња овог модела кренула 1936. под француском ознаком Char leger modele 1935 H. Међутим нови тенк је био разочарење за пешадију. Поред скромне брзине ван пута, нови тенк је имао великих проблема са управљањем и кретањем на низбрдици, те је убрзо препуштен коњици. Будући да максимална брзина од 28 km/h није задовољавала, као ни кратки топ SA18 од 37mm, овај тенк је модификован уградњом снажнијег мотора од 120 кс и моћнијег топа SA38. Нови модел је имао пуни назив Char leger modele 1935 H modifie 39, или краће и уобичајеније H39. Због уградње снажнијег мотора, задњи део возила је добио другачији изглед, а такође и оклопна заштита је повећана са 35 на 40mm. Такође, постојала је и подваријанта Char leger Hotchkiss modèle 38 serie, а реч је о моделима који су имали нови, снажнији мотор, али и стари кратки топ. Ови тенкови су јако слични моделу Reno R35, који је имао исти тип куполе модел APX. Најстарији модели H35 могу се препознати по јако закошеном задњем делу оклопног тела, а модел H39 по заравњеном задњем делу, због уграђеног већег мотора. Ови тенкови су могли савладати ров ширине 1,8м, окомиту препреку висине 50cm, као и водену препреку дубине 85cm. До слома француске армије испоручено је 1092 тенка свих модификација. Током напада Немачке, 1940. год., као и сви остали француски тенкови релативно су се лоше показали. Проблем није био у техничким карактеристикама, које су често биле боље него код одговарајућих немачких тенкова, већ пре свега у неспособности високих команди да правилно схвате и искористе потенцијале оклопних јединица. Већи број ових тенкова (око 550) је запленио немачки Wерхмахт, доделивши им нову ознаку Panzerkampfwagen 35H 734(f). Одређени број је коришћен за окупацијске задатке. Највећи број је конвертован у ловце тенкова, артиљеријске тракторе и друга специјализована возила. Након Другог светског рата овај тенк је поново користила француска армија за колонијалне задатке у Сирији, а неколико примерака су уступљени и израелским оружаним снагама, где су након уградње топа од 57mm, коришћени до 1956. год.”
“Први Хочкиси у Србију стижу у септембру у саставу првог батаљона 202. оклопног пука. Ова јединица, наоружана трофејном техником француског порекла, на простору Југославије задржала се скоро током целог рата. Одмах по доласку у Србију, били су укључени у борбе против устаника. Један тенк Хочкис уништен је код Рапај брда, од стране четничких јединица, и то авионском бомбом, од које је направљена импровизована мина. Код Горњег Милановца 5.октобра је напуштен један Хочкис, јер му је спала гусеница у покушају да савлада препреке у једном потоку. Овај тенк је убзро поправљен и употребљен у борби. Током тих акција 2 Хочкиса су заплењена и један Рено Р35, да би затим 31. октобра учествовали у борби за Краљево.”
Ови тенкови су касније довезени у Ужице и у Ужичкој републици учествовали на парди поводом прославе Октобарке револуције. Вратимо се нашем ужичком Хочкису. Године 1941. Немачка пешадиско – моторизована колона, с артиљеријом и неколико тенкова, снаге једног ојачаног батаљона, наступала је од Крагујевца и Рудника ка Горњем Милановцу, у којем су били партизани. Пошто су одбијени, при повлачењу, у селу Мајдану, на преласку преко дубоког потока, један се тенк заглавио, јер му је спала гусеница, и кад су се партизани приближили, немачки војници су тенк напустили. Партизани су после борбе тенк извукли и довезли га у Горњи Милановац. Запленили су исправног “Хочкиса”, иако најмањи, био је то тенк. Тада је тенк за партизане, а нарочито за народ ослобођених села и вароши био симбол снаге и моћи којима се не може одолети. Сви су се радовали тим првим партизанским тенковима. Убрзо су нашли људе који су били тенкисти у некадашњој краљевини Југославији, који су познавали Хочкисе. Како је Hочкис био погодан за услове ратовања на Балкану, током Другог светског рата на простору некадашње Југославије коришћен је релативно велики број ових тенкова.
Тенк Хочкис испред Музеја није учествовао у борбама, већ је био на ремонту и оправкама током трајања Ужичке републике. Кад је нагрнула немачка офанзива, тенк је у повлачењу остављен после митраљирања немачких авиона у квару, на путу на Златибору, И данас се могу видети рупе од тога позади на његовом оклопу. Немци су хтели да га користе, али је и њима кратко трајао – такође је остављен у јарку на Белој земљи, кад су се повлачили у јесени 1944. године. Касније је постављен испред зграде “Музеја устанка”, на повеликом каменом пијадесталу, што се види на фотографији коју је Каћа изабрала.
Иначе, овај тенк је у успоменама великог броја генерација ужичких клинаца, па и мени. Ретки су они који се нису увукли кроз отвор испод тенка у кабину и провели неко време у његовој унутрашњости. Зато већина застане кад пролази поред Народног музеја у Ужицу и обиђе своју највећу играчку из детињства. Првенствено је зато тенк Хочкис данас једна од ужичких знаменитости.
