“To su vrhunski majstori, čestiti i časni ljudi, nikad nisu bili skupi. Nema više ovakvih zanatlija u Užicu.” Dragoslav Rile Bogdanović, užički istoričar.
Sećam se da smo šezdesetih, sedamdesetih i osamdesetih godina pratili svetsku modu šijući “kod Muta”, dva brata Milivojevića, Momčila i Proke, koji su držali radnje na području užičke Klisure. Dovoljno je bilo da donesete fotografiju iz modnog časopisa, pa da dobijete farmerke, jaknu, mantil ili bilo koji drugi deo odeće koji može da se sašije. Braće Milivojevići, Užičani od rođenja, iz milošte od mladih sugrađana prozvani “Muta”. Kao i njihovi potomci bili su i ostali užička znamenitost.
Oba brata su od rođenja bili bez sluha i mogućnosti govora, ali su imali osmeh koji je sve govorio. Obojica su u svojim kućama imali šnajderske radnje. Bili oženjeni ženama koje su im pomagali u komunikaciji sa mušterijama. Momčilva žena se zvala Milenija i bila je to ljubav na prvi pogled. Ostala je fotografija na kojoj su mladi Momčilo i Milenija. Momčilo nosi neobičnu svečanu šajkaču, koju je sašio od svile… Njihov u Užicu najpoznatiji sin je Siniša Milivojević, poznati užilki sportista i profesor fiskulture. Njegovi sinovi, Srđan i Vladimir, su se bavili rok muzikom. Nisu nasledili od dede da ne čuju, naprotiv, imali su sluha više nego je potrebno. Svojevremeno su osnovali rok grupu “Tina”, koja je imala nekoliko hitova i ostvarila jugoslovensku popularnost. Braća Milivojevići i danas su uspešni Užičani. Srđan se dokazao i u privatnom biznisu.
Početkom sedamdeseti u modi su bili dugi mantili sa kratkim rukavima od teksasa. Odem “kod Muta”, Momčila i Milenije, i uz njenu pomoć mu objasnim detaljno šta hoću da mi sašije od teksasa koji sam nabavio iz Trsta. Tada sam išao u Gimnaziju i preokupacija mi je bila rok muzika, koju sam pratio na Radio Luksemburgu. I tako meni “Muto” sašije mantil, a ja iskupim osam dugmića sa starih levis farmerki. U to vreme nije na njima bilo rajfšlusa i zanitujem ih na mantil. Uveče na korzou moj “levis mantil” hit. Nikada niko nije primetio da nije orginal, iako levis u svom programu nije imao takav mantil… Iduće godine na igranci u Domu kulture “Ponoćnih lampi” iz Trstenika u Kragujevcu prodam mantil u vrednosti troje novih farmerki gitaristi Joci Hendriksu. U porodici Momčiča Milivojevića niko nije nastavio šnajderski zanat…
Ali zato kod Proke u porodici jeste. Proka, iako je šio sve, bio je ekspert za pantalone. Po potrebi je šio sve vrste pantalona i ženskih i muških, danas za sutra. Zanat je preneo na svog sina Mihajla, koji je nasledio od njega da nema čulo sluha i nemogućnost govora, ali mu to nije smetalo da u rukometu za gluve i nagluve osvaja olimpijska zlata, da igra folklor i da sašije stotinu pantalona mesečno. Mihajlo i ja smo bili isto godište, poznavali se i javljali se klimoglavom na ulici. Nije samo od oca nasledio gluvoću, nasledio je talenat za šnajderaj i onaj predivan Milivojevića osmeh. I otac sin su uspešno čitali sa usana što je olakšavalo komunikaciju.
Stekao je pravo na penziju sa 43 godine krojačkog staža, ali i sada dane provodi u radnji. Mušterije redovno svraćaju, a komunikacija s Mihailom nije prepreka, kaže komšija Rile istoričar: “Čita im on reči sa usana, rukama objašnjava, a začas i napiše ako drukčije ne ide. Niko bolje panalone ne može da sašije od Mihaila, čak i kad se ne dođe u njegovu radnju na probu: dovoljno mu je samo doneti neke stare i on će potpuno iste takve da skroji. Šije i drugu odeću, umešno i prepravlja. Mihailov otac Proko bio je bez sluha i govora, kao i oba njegova sina Slobodan i Mihailo. Taj problem nema nijedno od njihove dece i unuka, svi čuju.“
