Приповедање ћу почети од две воденице, једна покрај друге, и данас ту стоје, као грађевине, очуване, али им је намена другачија. Иако су ту ипак је све око њих било другачије. Уместо асфалта, паркираних аутомобила, ту су за столетне врбе везивани товарни коњи и понеки магарац, на чијим су самарима из околних села су сељаци „догонили“ џакове жита да их претворе у хлебно брашно. И док газда Драго, како су му се обраћали, обавља свој посао, они купују гас, со, зеитин и друге намернице и потрепштине. Неки узгред оду до Пујда или Омера, да поткују свог коњића или магарца. Ту су се заустављале и златиборске киријџије, које су у Шумадију „гониле“ луч и катран, а отуда са товарима жита свраћали да жито самељу и преноће. А сутрадан пут настављали у своја села, где су их породице жељно чекале.
За старију и нешто млађу ужичку децу, с Метевишта и близине, Међаја или Златиборског пута, Јазови су били места где су најчешће проводили време од почетка маја, па до поласка у школу, у септембру. Већ 5. маја, уочи Ђурђевдана, испод воденице, са воденичког точка, узимала се омаја: вода закићена са мало жаре и тек заруделим врбовим гранчицама, којом се на Ђурђевдан ујутру умивало. То је био посао деце. За те услуге од родитеља или комшија добијали су по један динар и трчали код „Пеливана“ – посластичарнице која се налазила преко пута чесме на Зеленој пијаци, званој „Табана“. Било је то време кад се машина за веш није могла ни сањати. Мајке су прале веш на реци, деца сакупљала грање и ложила ватру под ранијом у којој се, у цеђи, откувавао веш. Док су оне тукле пракљачама, стискале и цедиле веш по стотину пута, деца су безбрижно јурцали около по плићацима нимало загађење реке, пуне разноврсних риба.
Сваке године на Велики петак, пуштала се Велика брана, ради чишћења дна од муља, па би цео град „испловио“ на реку да хвата рибу. Замућена вода сва се блескала од риба ошамућених муљем. Много је одношено даље воденим брзацима, али је много „допливало“ до плићака где су их грабили корпама, шерпама, рукама, ко је чиме стизао. Имало је за свакога доста, али никад довољно, па су сви Ужичани неуморно хватали несрећне рибе док их је вода проносила. То није био лов, него баш хватање, деца су дизала велику грају мувала се свуда, чинило се да виком надјачавају хук Ђетиње.
Многи су запамтили лето на Драговом повеликом јазу, које је за ужичку децу било као летовање на мору. Већина за море није ни знала, а и није им било потребно, јер су све имали на тадашњој Ђетињи и Драговом јазу. Пре рата су ту биле кабине, током ратних година су их користили као хангаре. Дечацима нису биле потребне. Они старији ишли су на тек изграђену плажу, а млађима је јаз био довољан. Близу је био пијац, па би понекад и лубеницу „купили“ и хладили у јазу. Газда Драго их није дирао ако му нису дирали уставе и кад није био љут, мада их је понекад, ни криве ни дужне најуривао. Ипак су га волели, јер им је давао жито за голубове и понеки динар кад га послушају или му донесу пужеве после кише, које је обожавао, па се нису ни љутили кад их је грдио.
Од сокака који је узбрдо водио према Куки до подножја Забучја, протезало се имање бабице Зоре, која је уз бабицу Дару Грујичић, породила све Ужичанке у ондашњем породилишту. На њеном имању било је пуно орахових стабала која су комшијска деца често млатила, скривајући се у купињак по потоку, када се она са штапом појави обилазећи имање. Велика Шмакића башта испод Куке је најразноврснијим сортама јабука и осталог воћа наводила најхрабрије на “зијан“, и поред страха од ловачких паса које је познати ужички кафеџија и страствени ловац увек имао у дворишту. На њихов лавеж понекад би се огласио и пуцањ у ваздух да уљеза заплаши и отера. Кад се берба заврши, увек је остајало оно што није могло да се дохвати, сасвим довољно да се деца пентрају и оберу оне последње остале воћке на гранама кад лишће опадне.
А када падне снег, низ залеђену Куку спуштајући се према Златиборском путу, летеле су вратоломном брзином санке, родле, поткованице а они храбрији изводили су праве акробатске вештине на шлицугама направљеним у некој ковачкој радњи код мајстора Пујда, Ћита, Омера, Цола.
Идући према Великом парку Забучјем, прво се пролазило кроз Рашкову башту одмах изнад Соколане, у чијем је доњем делу била њива засејана обичним кукурузом, а горе испод мале шумице, идући ка Рајићевини, предиван јабучњак. Близина парка и шуме била је одлична заштита да се неопажено уберу печењци или напуне недра јабукама. Печењци су завршавали на ватри наложеној на Ђавољој стени, до које се долазило идући кроз Чикиризово имање и шумовити део Великог парка. Чикиризова кућа била је летњиковац на који је газда долазио недељом или празником, па се ту без страха деца могла вршљати цео дан.
Горе у Раићевини, у шуми пуних павита, клинци су опонашали живот у џунгли имитирајући Тарзана, сакупљали бубе за збирку или биље за хербаријум. Било је ту и великих буба јеленака, носорожаца, стрижибуба, богомољки, котрљача, а у хербаријум су лепили калопитњаке, папрат, раставиће и друге ретке биљке.Током зиме Раићевина је била стециште свих заљубљеника скијања, јер онако јападна задржавала је снег до априлских дана, па су се многла одржавати такмичења у зимским спортовима, па чак и скоковима на инпровизованој скакаоници.
Спуштајући се до реке кроз Велики парк, кад се прође чесма коју подигоше супружници Ружићи идући испод стене, уз само корито реке, преко пута централе стизало се у Аду и велики дудињак, пре него се дође до Видића кућа и Младеновића имања. Врела су била последња станица у тој шетњи са десне стране Ђетиње, када се прелазило преко Пирине главице, путем Љубања, идући узбрдо, све до Ћитића Букве, стизало се до Гајева који су надвисили околна ужичка брда надносећи се над Севојничким пољем и Крчаговом, које би се, да није Доварја, спојило са Ужицем, дајући му више простора. Можда се тада са новоградњом не би Ужице пело небу под облаке. А данас у 21. веку не само да се Крчагово спојило са Ужицем, већ се то догодило и са Севојном.
