Сећам се да је боди билдинг почео да буде популаран Ужицу од половине шездесетих година 20. века. Издвојио се Миодраг Прљевић Прљо. Био је више од 30 година успешан у билдингу. Седмоструки државни првак, три пута представник Југославије на првенствима света, оснивач и тренер Клуба атлеске гимнастике “Слобода” 1982. године, касније 1992. “Путева”. Кроз ова два ужичка клуба атлеске гимнатике је прошло неколико стотина чланова.
На такмичењу у IFBB федерацији најуспешнији су били: Сузана Поповић и Милија Јечменица, прваци Балкана 1977; Ђурђа Прљевић, првакиња Југославије 1990; Бобан Јањушевић, јуниорски првак Југославије 1992; и сениорска репрезентативка Верица Томашевић, Санимир Стакић, Иван Стругаревић и Милан Мандић.
Од 1990. до 2003, радио је фитнес центар “AВХ”, касније “Галаксија” и “Гладијатор “ (NAVVA федерације) власника Небојше Димитријевића, вицешампиона Југославије 1992. и другопласираног у националном Купу 1993. Од 1997. Небојша је председник NAVVA за Србију, а од 2000. интернационални судија. Као чланови те федерације Србију су на такмичењима представљали Милка Сударевић и Јовица Савић, победници Балканског првенства 1998, и Мира Николић.
Боди билдинг клуб “Халк”, основан је 2006, а од 2010. влаништво је установе “Велики парк”, у чијим просторијама ради. Данас је најуспешнији Ужичанин у боди билдигу Слободан Јанковић. За десет година направио је од тела фигуру, на коме му већ многи најпознатији светски билдри завиде. Рођен је у Ужицу 1990. године. Атлеском гимнастиком је почео да се бави у средњој школи. Рекао је: “ Нису ми ишли спортови са лоптом. Док сам био сасвим мали у часописима сам видео билдере и то ме је заинтересовало. Свидело ми се то, јер сам од малих ногу волео нешто да правим. Најлепше је када нешто направиш на себи. Касније сам добио прилику да тај сан испуним и почео сам да тренирам са сада покојним Миодрагом Прљевићем, док сам био у средњој школи. Почели смо да вежбамо у теретани на плажи. Тренирам десет година, а када сам почео, тренер није имао теретану, коју је некада држао у Хотелу „Златибор“. Кренуо сам да тренирам са њим рекреативно. Прљевић ме је увео у теретану и водио ми сваки тренинг, говорио ми како да вежбам, пазио да се не повредим. Он је понео велику заслугу у свему томе што сам постигао. Касније, када сам то све научио, он се баш тада разболео. То је било после годину и по до две од нашег заједничког тренирања. “ Седам година је Слободану требало да нешто постигне и медаље и признања су почели да стижу. Данас у Земљи нема конкуренцију.
