Ужички Црвени крст (други део): “Орфелинат” и нова зграда Дома

1465
Прва Управа Црвеног крста у Ужицу
Прва Управа Црвеног крста у Ужицу

У историји се није догодило ништа слично ономе што се десило српском Црвеном крсту 1915-1918. године. Он није био само поробљен, већ и изгнаник. И као поробљен и као изгнаник, српски Црвени крст није губио присуство духа, радило се за добро српске војске и народа по свим прописима Женевске конвенције… После свршетка Првог светског рата српски црвени крст у Лондону послао је своје представнике у Србију са мисијом да јој буду у помоћи током обнове. За своју главни рад су одредили збрињавање ратне сирочади. Привремено су у Косјерићу основали Дом за ратну сирочад, који је убрзо пресељен у Ужице, у зраду која је назива “Орфелинат”, јер су је за време рата основале аустроугарске окупационе власти и о коме се тада бринула ужичка Општина, али су њиме руководиле две строге Енглескиње, Жоли и Ласис Кер, које су биле болничарке у енглеској војсци.

Десно од Каспчића моста некадашња зграда прве фабрике Ужицу, фабрике ћебади у којој је био неко време смештен "Орфелинат"
Десно од Каспчића моста некадашња зграда прве фабрике Ужицу, фабрике ћебади у којој је био неко време смештен “Орфелинат”

За кратко време од старе трошне, некада прве ужичке фабрике ћебади, створиле су удобан смештај са великим бројем деце. Дом је био типа инетрната и имао је основну школу. После неугласица због суровог начина рада, кажњавајући децу за недисциплину на колонијални начин, морали су сатима да гледају у сунце, да клече на песку, остајали без хране, били бичевани и сл, морало је доћи до промене, и у јесен 1923. сестре Кер су напустиле “Орфелинат” и вратиле се у Енглеску, а дом је потпуно прешао у руке Српског друштва.

Соколи вежбају, Ужичани посматрају. Налазе се испред градског купатила, десно се види Дом Црвеног Крста у иградњи
Соколи вежбају, Ужичани посматрају. Налазе се испред градског купатила, десно се види Дом Црвеног Крста у иградњи

Зграда некадашње фабрике ћебади Стојана Поповића (иначе прве ужичке фабрике), у којој је 1921. смештен “Орфелинат”, била је поред Ђетиње у близини Каспчића моста. Зграда је пропадала, а Општина није хтела да је уступи Црвеном крсту на дуже време. У јесен 1925. године постало је опасно по децу да бораве у трошној старој згради, поправка је била прескупа, па је одлучено да се питомци преведу у Београд у Дом друштва за васпитање и заштиту деце, где се за сваког од њих плаћало 300 динара месечно, без рубља, одела и обуће.

Завршени дом Црвеног Крста у коме је и Дом за сирочад
Завршени дом Црвеног Крста у коме је и Дом за сирочад

Године 1927. Главни одбор Црвеног крста Краљевине СХС доноси одлуку да се у Ужицу подигне Дом сирочади. Ужички одбор Црвеног крста пројекат поверава тада познатом инжињеру Добривоју Мојовићу и радови одмах почињу. Главни одбор друштва издваја суму од милион динара, а ужички одбор и од Самоуправе ужичке области добија 100.000 динара. Новембра 1929. завршена је велика зграда складног облика, која је својом величином и конфором требала да сиболизује и удобност и сигурност који је ужички Одбор желео да обезбеди свој сиротој деци. Секретар ужичког Обласног одбора, Лазар Бјелић је написао: “Сад је Дом дефинитивно готов. Остварено је једно велико дело на коме се радило више од две године. И, доиста, тим успехом може се Ужички Обласни Црвеног Крста с правом поносити.”

На првој фотографији горе је Управа Црвеног крста у Ужицу с десна проф. Михаило-Микица Живковић, проф. Велимир Трифуновић, прота Стеван Бојовић, мајор Добросав Јевремовић, Ласис Кер, трговац Андрија Мирковић, Др Милан Занковић,учитељ Милинко Нешковић и економ Димитрије Лазовић.