Stevan Malenković je rođen 1880. godine u Šašovcima pokraj Sremske Mitrovice. Preminuo je u Užicu 1940. godine. Kao gimnazijalac, a kasnije i student, u Sremskim Karlovcima i Novom Sadu pripadao je pokretu Svetozara Miletića, kada se oduševio idejom humanizma, slovenstva i borbe za ujedinjenjem svih Južnih Slovena. Zbog paljenja mađarske zastave u Novom Sadu, osuđen je na godinu dana zatvora. U Užice je prebegao 1909. iz Austrougarske.
U užičkoj Gimnaziji predavao je srpski jezik, a po potrebi latinski i nemački. Kasnije je bio prvi direktor novootvorene užičke Učiteljske škole. Veoma obrzovan, vizionar, bio je incijator, osnivač i prvi horovođa gradskog hora “Zlatiborska vila” i učesnih mnogih kulturnih aktivnosti i manifestacija u varoši i školi. Kao dobrovoljac učestvovao je Balkanskim i Prvom sv. ratu. Posle ranjavanja, iako nedovoljno izlečen, bio je u redovima srpske vojske na Solunskom frontu.
Posle završetka rata 1918. Nastavio je da radi u Užicu od 1925 do 1933. Bio je prvi direktor učiteljske škole. Zatim do 1939. godine, do odlaska u penziju, direktor Gimnazije. Uspešno je organizovao nastavu, bio je vaoma zahtevan prema gimnazijalcima, nastavničkom kolektivu, ali ih je i štitio kada je to bilo potrebno. Umro je u Užicu 1940, gde je po sopstvenoj želji sahranjen na groblju na Dovarju.
Godine 1927. dobio je sina Dejana. Filozofski fakultet završio je u Beogradu. Pre toga je radio je u Kombinatu “Zlatibor”, na gradilištu na Tari 1951. godine, a zatim do kraja života bavio se novinarstvom. Bio je filozof, novinar, pesnik, publicista u Užicu, urednik kulturne rubrike Vesti. Od 1961. do 1963. godine urednik Turističke štampe u Beogradu. Bio je i referent u Udruženju novinarskih preduzeća i novinarskih ustanova Jugoslavije, poslovni sekretar, a zatim savetnik u Poslovnom udruženju industrije papira SFRJ do 1979. godine.
Književne priloge i Likovne kritike objavljivao je u listovima: “Vesti”, “Prosvetni pregled”, “Turističke novine”, “Naša štampa”, “Radio Beograd”, “Borba”, “Duga” i dr. Pisac je pogovora i predgovora u nekokoliko zbirki pesama. Od marta 1985. do kraja života, 1993, privatno je izdavao list “TU” ( registarska tablica Titovo Užice), koji je umnožavao i slao na adrese prijatelja i poslanika pera iz užičkog kraja. Održavao je dobre veze sa rodnim gradom i Zavičajnim udruženjem Užičana u Beogradu.
Godine 1965. objavio je knjigu pesama “Panonske balade”. “Kremansko proročanstvo” priredio je sa Dragoljubom Golubovićem 1982, 1984, 1986 i 1988. godine. Godine 2003. Dejanova supruga objavljuje njegov rukopis “Užički amarkord”, knjigu o zbivanjima u varoši na početku i sredinom prošlog veka. To je slika duše Užica, koja se izvlači iz turske kasabe ponašanjem njegovih žitelja, oblačenjem, zabavom, radom… Samo čovek koji zaista voli svoj grad, mogao je da ispriča ovakve priče, koje se čitaju kao najlepša proza.
