Пре равно десет година, 2008. године, тада још клинац из Гимназије, Александар Савић, израдио је веома занимљив рад о ужичким Соколима. Ево један његов мали део, са пригодним фотографијама:
У згради Гимназије установљена је Окружна команда окупационих снага (Kries Kommando), којом је успостављена комплетна доминација над градом. Као и у претходним ратовима, вође „Сокола“ мобилизоване су и послате на ратишта. Малиша Атанацковић, ужички привредник, који је и сам био у изгнанству, забележио је у свом ратном дневнику локације челних људи Соколског друштва. Старешина Друштва, Миљко Поповић, се у периоду од фебруара до марта 1917. године кретао на линији Бизерта-Бастија. Поповића нешто раније, децембра 1916. године, помиње и Милош Перовић, официр из Ужица, у Риму. Јосиф Јехличка је учествовао у биткама на Церу и Колубари, али се у другој половини рата, 1916-1918, скривао у кући Драшкића у Ужицу, јер је после акције у Дебру 1915. године у окупираном граду сматран за дезертера аустроугарске војске. Павле Вујић је са фронта отишао у Француску. Атанацковић га у свом дневнику помиње периодично све до последње године рата, у Марсељу и Болију, а за члана управе Друштва, Сими Јањушевићу, каже да је део рата провео у Грчкој, на Крфу.
Иако је Друштво за време Великог рата било распуштено, његове активности нису промакле Аустроугарима. Земаљска влада у Сарајеву дошла је у посед записника о раду ужичких сокола, и проследила Обавештајном одељењу Војног генералног гувернмана у Београду. Током повлачења окупационих снага 1918. године, овај документ је, у оквиру њихове архиве, однет у Беч. И нису само Аустроугари то однели из ужичког краја, однели су све до чега су дошли, чак коприву и шишарке. И тако, сврставши се на страну сила Антанте, Србија је из Великог рата изашла као једна од земаља победница. Тековине те победе, територијално проширење и уједнињење у заједницу Срба, Хрвата и Словенаца, одразиле су се и на Соколство на читавој територији новоосноване Краљевине.
Соколска организација поново је оформљена 1919. године на Видовданском сабору у Новом Саду. Иако је званично било обновљено, практично покретање Соколства после рата било је велики изазов. Вежбаонице и сале коришћене су од стране аустроугарске војске или као војна упоришта, што је био случај са Ужичком реалком, или у неке друге сврхе (Соколана у Чачку претворена је у шталу). Поред тога, справе и инвентар, били су потпуно или делимично уништене. У првим послератним годинама, Соколи Ужица своју пажњу посебно посвећују омладини, махом ученицима Гимназије. Руководиоцима Соколима било је јасно да је подмладак кључни фактор за саму егзистенцију покрета и за његов просперитет. Соколске идеје највише су добиле на важности међу гимназијалцима по доласку Саве Ристановића.
