Pre ravno deset godina, 2008. godine, tada još klinac iz Gimnazije, Aleksandar Savić, izradio je veoma zanimljiv rad o užičkim Sokolima. Evo jedan njegov mali deo, sa prigodnim fotografijama:
U zgradi Gimnazije ustanovljena je Okružna komanda okupacionih snaga (Kries Kommando), kojom je uspostavljena kompletna dominacija nad gradom. Kao i u prethodnim ratovima, vođe „Sokola“ mobilizovane su i poslate na ratišta. Mališa Atanacković, užički privrednik, koji je i sam bio u izgnanstvu, zabeležio je u svom ratnom dnevniku lokacije čelnih ljudi Sokolskog društva. Starešina Društva, Miljko Popović, se u periodu od februara do marta 1917. godine kretao na liniji Bizerta-Bastija. Popovića nešto ranije, decembra 1916. godine, pominje i Miloš Perović, oficir iz Užica, u Rimu. Josif Jehlička je učestvovao u bitkama na Ceru i Kolubari, ali se u drugoj polovini rata, 1916-1918, skrivao u kući Draškića u Užicu, jer je posle akcije u Debru 1915. godine u okupiranom gradu smatran za dezertera austrougarske vojske. Pavle Vujić je sa fronta otišao u Francusku. Atanacković ga u svom dnevniku pominje periodično sve do poslednje godine rata, u Marselju i Boliju, a za člana uprave Društva, Simi Janjuševiću, kaže da je deo rata proveo u Grčkoj, na Krfu.
Iako je Društvo za vreme Velikog rata bilo raspušteno, njegove aktivnosti nisu promakle Austrougarima. Zemaljska vlada u Sarajevu došla je u posed zapisnika o radu užičkih sokola, i prosledila Obaveštajnom odeljenju Vojnog generalnog guvernmana u Beogradu. Tokom povlačenja okupacionih snaga 1918. godine, ovaj dokument je, u okviru njihove arhive, odnet u Beč. I nisu samo Austrougari to odneli iz užičkog kraja, odneli su sve do čega su došli, čak koprivu i šišarke. I tako, svrstavši se na stranu sila Antante, Srbija je iz Velikog rata izašla kao jedna od zemalja pobednica. Tekovine te pobede, teritorijalno proširenje i ujedninjenje u zajednicu Srba, Hrvata i Slovenaca, odrazile su se i na Sokolstvo na čitavoj teritoriji novoosnovane Kraljevine.
Sokolska organizacija ponovo je oformljena 1919. godine na Vidovdanskom saboru u Novom Sadu. Iako je zvanično bilo obnovljeno, praktično pokretanje Sokolstva posle rata bilo je veliki izazov. Vežbaonice i sale korišćene su od strane austrougarske vojske ili kao vojna uporišta, što je bio slučaj sa Užičkom realkom, ili u neke druge svrhe (Sokolana u Čačku pretvorena je u štalu). Pored toga, sprave i inventar, bili su potpuno ili delimično uništene. U prvim posleratnim godinama, Sokoli Užica svoju pažnju posebno posvećuju omladini, mahom učenicima Gimnazije. Rukovodiocima Sokolima bilo je jasno da je podmladak ključni faktor za samu egzistenciju pokreta i za njegov prosperitet. Sokolske ideje najviše su dobile na važnosti među gimnazijalcima po dolasku Save Ristanovića.
