Sliku grada kome je glava među oblacima, a noge u virovima reke, možda ponajbolje ilustruje događaj koji se zbio 2. oktobra 1737. godine. Posle poraza od Austrije, potpomognute oružjem i verom Srba da je sloboda kucnula i na njihova vrata, Užice je postalo važan pogranični grad Turske, koja je izgubila gotovo ceo Beogradski pašaluk. I valjalo ga je braniti i odbraniti.
Austrijske trupe artiljerijskom vatrom napale su grad 30. septembra, a srpska milicija tukla je branioce s leđa. Za naredni dan bio je predviđen juriš na bedeme i već su bile pripremljene lestvice za penjanje na zidove, kao i materijal za popunjavanje rova i izradu jedne vrste mosta prema glavnoj gradskoj kapiji. Događaji su, ipak, krenuli drugačijim tokom i to, kako u izuzetnoj knjizi – monografiji „Užički grad” piše naš uvaženi arheolog dr Marko Popović, inače rođen u Užicu, zahvaljujući umešnosti i hrabrosti trojice Srba čija imena istorija, nažalost, nije upamtila.
Oni su se nalazili u gradu s turskom posadom, koja je brojala oko 200 glava, i noću, posle prvog dana borbe, kradomice su se konopcima spustili niz bedeme, pravo kod napadača. Poverili su im brojno stanje branilaca, ali i da utvrđenje ne može da se osvoji na juriš sve dok se ne provale gradske kapije, od kojih je ona unutrašnja, glavna, bila obložena gvozdenim pločama i sa zadnje strane pojačana barikadom od kamenja. Sami su se ponudili da ih provale ćuskijama, a možda i minama. Tako je i bilo. Ali, ni Turci se nisu dali, pa su žestoko napali gađajući ih kamenjem s bedema sve dok nisu smrtno stradali u dubokom rovu ispred kapije.
Austrijanci su u međuvremenu iskoristili priliku i dovukli top koji bi gađao sporna gvozdena vrata i tako omogućio prodor u grad. Međutim, kad su videli da je đavo odneo šalu, Turci su odlučili da se predaju pod časnim uslovima. Naime, čim je istaknuta bela zastava, dva turska oficira uzjahala su užad i njima se spustila niz gradske bedeme da ugovore uslove predaje. Primio ih je lično feldmaršal Skendorf, glavnokomandujući. Kad su se saglasili šta je čija obaveza, jedan oficir ostao je u logoru kao talac, a drugi se, zajedno s carskim tumačem i dokumentom o predaji napisanim na nemačkom, ponovo dohvatio užeta kojim su ga izvukli u grad. Istim putem vraćen je i tekst na turskom jeziku. Tek tada je posada otvorila kapiju i predala se.
Posle opsade iz 1737. godine, obnavljaju se glavna kula, citadela, uređuju se bedemi, ojačava kapija, gradi se Vodena kula, jedinstvena među utvrdama na našem tlu. Visoka oko 43 metra, s osam spratova koje je povezivalo 168 stepenika, ona se spuštala u korito reke da bi kroz nju na čekrk mogla da se izvlači voda, ali tako da to neprijatelj prilikom opsade ne može da vidi. Unutar zidina grade se i zgrade za smeštaj posade, skladište municije i stovarište hrane. U uslovima ratovanja hladnim oružjem bila je to praktično neosvojiva tvrđava. Uz dovoljno hrane i vode izvlačene iz reke, mogla je dugo da odoleva. Međutim, muke nastaju kad se na bojištu pojave opsadni topovi, čijim gvozdenim kuglama bedemi grada ne mogu da odole. Takva je, uostalom, bila i sudbina većine, ne samo naših, srednjovekovnih gradova.
Velikim turskim porazom kod Beča 1683. godine krenulo je oslobađanje pokorenih hrišćanskih naroda. Jedan za drugim padaju mnogi utvrđeni gradovi, a opasnost se približava i Užicu koje početkom 18. veka postaje glavno vojno uporište na jugozapadu Beogradskog pašaluka. Ovde je, zbog posebnog položaja, bilo nemoguće utvrditi grad novim bastionima, pa Turci odlučuju da izgrade takozvano spoljno utvrđenje ne bi li time onemogućili neprijatelju da posedne uzvišenja najbliža gradu i na njih postavi svoju opsadnu artiljeriju. Uzalud. Kako je već rečeno na početku ovog teksta, grad je potpisao predaju 2. oktobra 1737. godine. O gubicima turske posade nema sačuvanih podataka, dok je austrijska vojska imala 220 poginulih ili ranjenih vojnika, među kojima je bilo i oko 30 Srba. U grad je smeštena posada od 200 vojnika, uglavnom Nemaca i nešto Srba. Zakratko. Jer, osvajanje Užica bilo je poslednji uspeh Austrijanaca u ovom ratu. Već 1. marta naredne godine grad je sa 6000 vojnika opseo zvornički Mehmed kapetan. Tek nakon tronedeljnih borbi, Turci su iz Zvornika dovukli dva velika opsadna topa, koji su odlučujuće uticali na dalji tok borbe. Naime, već prvog dana grad je doživeo velika razaranja i braniocima je jedino preostalo da se, uz koliko-toliko časne uslove, predaju i povuku.
