Те 1958 године Ужичане су највише занимала неколико догађаја, два, која су се догодила у Београду. Први је била утакмица између Црвене Звезде и Манчестер јунајтеда, а други се догодио у суботу 23. августа 20 часова. Кренуо је први ТВ Дневник, који је водио Мића Орловић, рекао је: “Добар дан, драги гледаоци. Телевизијски студио Београд почиње свој експериментални програм. Данас гледате нашу прву емисију. За време Београдског сајма имаћете прилике да редовно пратите емисије нашег пробног програма. Програм ћемо емитовати од 20 часова до 23 часа”. У 8.50 часова на екрану се појавила слика Мештровићевог “Победника” са натписом “Телевизија Београд – експериментални програм”, праћена познатом музичко-вокалном фразом песме “Београде”.
Београђани и понеки Ужичанин, међу којима је био и мој чича Слободан Ковачевић, су на улицама гледали први радни дан Телевизије у Србији. “Вечерње Новости” 23. августа поподне пишу: “Захваљујући ТВ програму само испред излога “Туристекспреса” данас је свечаном отварању Сајма присуствовало око 200 теразијских пролазника”… До Ужица ће телевизијски сигнал стићи 1961. А тај исти Слободан ће у фебуару 1962, по највећој зими, донети у нашу кућу у Омадинској 28 телевизор ЕИ 865. Од тада више ништа неће бити исто, И ја сам један од ужичке деце коју је васпитавала заједно са родитељима и телевизија.
Тих година на почетку емитовања тв програма у Србији телевизор је коштао 20 просечних плата, те су само привилеговани могли у својим становима да имају ТВ пријемнике. А телевизори су били постављени на најпрометнијим местима у градовима Србије. Тада се родио култ ране младости. Тај култ ће остати на снази до данас у другој деценији двадесетпрвог века, када се већ остарели тинејжери из 1970-тих још увек труде да изгледају што млађе, као да је старост болест.
Под утицајем телевизије, филма, часописа, тако и музичких рок звезди, брзо смо прихватали стил који ће припадати само нама. Стил који нас је одвојио од стила наших родитеља. Џинс је полако али сигурно освајао прво Америку, а онда и остатак света. У Ужице су прве левис фармерке стигле из Америке те 1958. године, а први их је обукао Добривоје Антонијевић Доца, ученик Учитељске школе. Гламур је ступио на модну сцену увелико обележен укусом младих.
У Ужицу је те 1958. године урађено спомен Партизанско гробље на врху Доварја и то је био важан догађај о коме се причало у граду.
За старију и нешто млађу ужичку децу, с Метевишта и близине, Међаја или Златиборског пута, па и нас преко реке, Јазови су били места где су најчешће проводили време од почетка маја, па до поласка у школу, у септембру. Ту у близини Јазова посебна дечија занимљивост био је целога лета рингишпил.
Многи су запамтили лето на Драговом повеликом јазу, које је за ужичку децу било као летовање на мору. Већина за море није ни знала, а и није им било потребно, јер су све имали на тадашњој Ђетињи и Драговом јазу. Није било аутомобила, родитељи су знали где су им деца и нису дрхтали над њима. Обавезно је било да се дође на време на ручак и вечеру. Деца су ишла боса, пријала им је топла прашина као малим врапцима. Улице су биле калдрмисане и покоцкане гранитним коцкама, нису биле вреле као када је стављен асфалт почетком седамдесетих година 20. века. После тога ретко су се виђала босонога деца на ужичким улицама.
