Te 1958 godine Užičane su najviše zanimala nekoliko događaja, dva, koja su se dogodila u Beogradu. Prvi je bila utakmica između Crvene Zvezde i Mančester junajteda, a drugi se dogodio u subotu 23. avgusta 20 časova. Krenuo je prvi TV Dnevnik, koji je vodio Mića Orlović, rekao je: “Dobar dan, dragi gledaoci. Televizijski studio Beograd počinje svoj eksperimentalni program. Danas gledate našu prvu emisiju. Za vreme Beogradskog sajma imaćete prilike da redovno pratite emisije našeg probnog programa. Program ćemo emitovati od 20 časova do 23 časa”. U 8.50 časova na ekranu se pojavila slika Meštrovićevog “Pobednika” sa natpisom “Televizija Beograd – eksperimentalni program”, praćena poznatom muzičko-vokalnom frazom pesme “Beograde”.
Beograđani i poneki Užičanin, među kojima je bio i moj čiča Slobodan Kovačević, su na ulicama gledali prvi radni dan Televizije u Srbiji. “Večernje Novosti” 23. avgusta popodne pišu: “Zahvaljujući TV programu samo ispred izloga “Turistekspresa” danas je svečanom otvaranju Sajma prisustvovalo oko 200 terazijskih prolaznika”… Do Užica će televizijski signal stići 1961. A taj isti Slobodan će u febuaru 1962, po najvećoj zimi, doneti u našu kuću u Omadinskoj 28 televizor EI 865. Od tada više ništa neće biti isto, I ja sam jedan od užičke dece koju je vaspitavala zajedno sa roditeljima i televizija.
Tih godina na početku emitovanja tv programa u Srbiji televizor je koštao 20 prosečnih plata, te su samo privilegovani mogli u svojim stanovima da imaju TV prijemnike. A televizori su bili postavljeni na najprometnijim mestima u gradovima Srbije. Tada se rodio kult rane mladosti. Taj kult će ostati na snazi do danas u drugoj deceniji dvadesetprvog veka, kada se već ostareli tinejžeri iz 1970-tih još uvek trude da izgledaju što mlađe, kao da je starost bolest.
Pod uticajem televizije, filma, časopisa, tako i muzičkih rok zvezdi, brzo smo prihvatali stil koji će pripadati samo nama. Stil koji nas je odvojio od stila naših roditelja. Džins je polako ali sigurno osvajao prvo Ameriku, a onda i ostatak sveta. U Užice su prve levis farmerke stigle iz Amerike te 1958. godine, a prvi ih je obukao Dobrivoje Antonijević Doca, učenik Učiteljske škole. Glamur je stupio na modnu scenu uveliko obeležen ukusom mladih.
U Užicu je te 1958. godine urađeno spomen Partizansko groblje na vrhu Dovarja i to je bio važan događaj o kome se pričalo u gradu.
Za stariju i nešto mlađu užičku decu, s Metevišta i blizine, Međaja ili Zlatiborskog puta, pa i nas preko reke, Jazovi su bili mesta gde su najčešće provodili vreme od početka maja, pa do polaska u školu, u septembru. Tu u blizini Jazova posebna dečija zanimljivost bio je celoga leta ringišpil.
Mnogi su zapamtili leto na Dragovom povelikom jazu, koje je za užičku decu bilo kao letovanje na moru. Većina za more nije ni znala, a i nije im bilo potrebno, jer su sve imali na tadašnjoj Đetinji i Dragovom jazu. Nije bilo automobila, roditelji su znali gde su im deca i nisu drhtali nad njima. Obavezno je bilo da se dođe na vreme na ručak i večeru. Deca su išla bosa, prijala im je topla prašina kao malim vrapcima. Ulice su bile kaldrmisane i pokockane granitnim kockama, nisu bile vrele kao kada je stavljen asfalt početkom sedamdesetih godina 20. veka. Posle toga retko su se viđala bosonoga deca na užičkim ulicama.
