Поводом конзервације рушевина Старога града и обнове “Водене куле”, да мало појасним ствари. Године 1737. обнављају се главна кула, цитадела, уређују се бедеми, ојачава капија, гради се Водена кула, јединствена међу утврдама на нашем тлу. Висока око 43 метра са осам спратова, које је повезивало 168 степеника, она се спуштала у корито реке, да би кроз њу на чекрк могла да се извлачи вода, тако да то непријатељ, приликом опсаде, не може да види. Унутар зидина граде се и зграде за смештај посаде, складиште муниције и стовариште хране. У условима ратовања хладним оружјем, била је то практично неосвојива тврђава. Уз довољно хране и воде извлачене из реке, могла је дуго да одолева. Међутим, муке настају кад се на бојишту појаве опсадни топови, чијим гвозденим куглама бедеми града не могу да одоле. Таква је, уосталом, била и судбина већине не само наших средњовековних градова.
