Užice je od 1912. godine bilo vezano železnicom uskoga koloseka, preko Čačka i Kragujevca sa Stalaćem. Tada su putovanja za Beograd trajala dugo, moralo se prelaziti iz jedne kompozicije u drugu, čekati satima na veze. Poštanske pošiljke su kasnile. Tek tokom prve decenije, posle Prvog svetskog rata, igrađena je neposredna veza sa Beogradom preko Čačka, Gornjeg Milanovca , Lajkovca i Obrenovca. Sa druge strane, pruga uskoga koloseka tada je produžena od Užica preko Šargana do Vardišta. Tako je Užice bilo povezano sa Sarajevom i Dubrovnikom.
Gde god da je „Ćira“ ukidan, meštani su ga gorko oplakali, a naselja koja su gubila pružnu vezu više nikada nisu imala isti život. Uz prugu je cvetala poljoprivreda, jer su seljaci „Ćirom“ nosili sir, mleko i druge proizvode u grad. Zlatiborski seljaci nekada su nosili robu u Sarajevo i uveče se vraćali kući, drugi su bili okrenuti ka Beogradu. Svaka železnička stanica imala je lipu, a pod njom su uvek, u isto vreme, stari ljudi dolazili i palili lule. Po prolasku vozova nameštali su satove, jer su mogli da se oslone na njihovu tačnost, i uopšte, prolasci vozova obeležavali su ritam života.
