Најпознатији ужички кочијаши поштанских кола били су:
Лука Невољица, који је становао у улици према Каменом кориту, у кући са десне стране чесме, на брежуљку. Био је то висок, крупан, пуначак човек са дугом брадом, изгледао је као из некога филма, док је седећи на свом фијакеру замахивао бичом на коње, све то пропративши својим баритоном “Ајде”.
Други ужички кочијаш се звао Ристо, звани “Ћага”, који је становао на Вароши. Био је средњег раста, просед, повијен у плећима и са обавезним чизмама на ногама.
Трећи се звао Милош Каримановић – Кариман, који је доцније, када је воз дошао, прешао у поштанске службенике, пратећи поштанске пошиљке за среска места. А кад су године стигле је празнио поштанске сандучиће у граду.
Био је још један кошијаш са интересантним надимком Сретен Јевђовић Њокалица.
Пренос ужичке поште до среских места давала је држава под закуп путем лицитације. Обично су тај закуп узимали ужички трговци.
Ужице никад није имало омнибус, али их је у БГ имало. На фотографији један снимљен са задње стране 1907. године.
Постојала је и “приватна пошта”. Поштар Саво Панџа, чудан човек, који је свакога дана пешке, преко Трешњице, ишао за Пожегу све до почетка треће деценије двадесетога века и враћао се Ужице, носећи пошту у белој марами званој бошча, коју би везао о свој штап. Носио је менице које су требали да потпишу жиранти, разна писма… Био је то сујеверан човек, који је себе кажњавао зато што је неразумно потрошио имовину наслеђену од оца у младости. Није му се смело рећи “Срећан пут Панџа!”, сматрао је да ће му се на путу нешто непријатно догодити. Ужички дечаци су му загорчавали живот стално му желећи “срећан пут”. Он би тада куповао неку стаклену посуду, најчешће чашу и разбио је грдећи децу који су га пратила до изласка из града.
