Članak je pisan uz pomoć sećanja starih Užičana.
Sa Vanjom sam razgovarao davnih devedesetih u bifeu užičkog pozorišta, a i 2000. godine, kada je već bio u penziji. Njegova sećanja su dragocena, a Vanja je bio posebna ličnost, drugačiji od onih drugih „običnih“ građana. Pomogao je mojoj težnji da sačuvam od zaborava razna vremena Užica. Posebno me zanimalo vreme kad je Užice imalo 7-8 hiljada stanovnika, kada su se svi poznavali i cenili. Devedesetih nas je u Užicu bilo blizu 80.000 a danas kao da smo prepolovljeni. U to vreme kada sam snimao Vanju diktafonom, redak je bio Užičanin koji ga nije poznavao. Zamolio sam Vanju da se u svojim sećanjima vrati u detinjstvo, u vreme kada su u Užicu bile retke porodice sa manje od troje dece.
Ali priču o Ivanu – Vanji Sudzilovskom ipak ću započeti od njegovog oca Vsevolda Ivanoviča, koji je u Užicu bio slikar-profesor likovne umetnosti. Vsevold je sin Ivana Sudzilovskog, ruskog kneza plemićkog porekla. Rođen je 1904. u Suvlaki. Posle oktobarske revolucije imao je 16 godina kada je došao je u Jugoslaviju kao emigrant 1920. godine i smešten je u Sarajevu u Domu ratne siročadi. Tu je završio gimnaziju, a posle toga se upisao u umetničku školu u Beogradu. Istovremeno je radio po kafanama kao konobar, pa i fizički radnik, neko vreme je radio i u kamenolomu. Slikarstvo je diplomirao 1927. godine i iz Beograda otišao i radio kao profesor crtanja u Gornjem Milanovcu, Bjelom Polju, Čačku… Godine 1930. oženio se Ologom, koja je rođena u Gornjem Milanovcu, 1912. godine i došao u Užice. Postoji zapis da se žena Vsevolda Sudzilovskog Olga, 1947. godine pojavljuje u Užicu kao činovnik – pomoćni finansijski manipulant Građevinskog preduzeća „Šargan“. U posebnoj rubrici tada je zapisano njeno socijalno poreklo: „sitna buržujska porodica“.
Vsevold je u užičkim srednjim školama predavao crtanje do jeseni 1944. godine. U vreme Užičke republike u jesen 1941. je uradio nekoliko monomentalnih portreta vođa svetske revolucije. Njegove slikarske radove Užice je videlo tek 1971. godine, na izložbi „Nadežda i savremenici“. Među petnaest autora koji su bili predstavljeni na izložbi u užičkom narodnom muzeju, veliku pažnju privuklo je Vsevoldovo platno koje je nosilo naziv „Užička plaža“. Na njemu je prikazan kraj leta, nebo iznad Užica kao iznad El Grekovog Toleda, nazire se bezobalna Đetinja u niskom vodostaju, skriva se u šljunkovite rukavce…
Tokom okupacije Vsevold je predavao likovnu umetnost u Gimnaziji i Učiteljskoj školi… Septembra 1944, uoči oslobođenja na vrata stana Sudzilovski zakucao je mladić koga je Vsevold prepoznao kao svog bivšeg đaka iz Čačka. On ga je upozorio da ruski vojnici u Čačku streljaju ruske emigrante belogardejce… Iako nije bio učesnik rata i nije imao razloge da se oseća ugroženim, ipak znajući je da crvenoarmejci mogu da budu nemilosrdni, te noći se pozdravio sa bližnjima i sa jednim ljotićevskim korpusom i članovima njihovih porodica stigao u Nemačku. Godine 1979. umro je u Nemačkoj u Bohltu 1979. godine. Njegov sin Ivan, koji je nosio dedino ime, a Užičanima bio poznat kao Vanja, predavao je muziku u užičkim školama i važio za šmekera u užičkim boemskim krugovima zvan „Maestro Vanja“. Vanja je zapamtio očev oproštajni zagrljaj…
Vanja je odrastao tu kod Zrnjove i Dragove vodenica između „Jazova“ na Zlatiborskom putu na Zabučju, sećao se sa setom raspusta i mesta gde su deca iz njegovog komšiluka provodila najviše vremena, Različit uzrast im nije smetao, ali je postojala jasno pravilo – mlađi su morali slušati starije. Tih godina posao u Zrnjovoj vodenici je „vodila“ tetka Milja, a pomagali su joj sinovi Mile, Marko i Mijo… Tu je nešto stariji od njih stanovao i Vanja Sudzilovski sa majkom Olgom. Vanjini savremenici, nešto mlađi dečaci, su ga zapamtili po ruskom prezimenu, što ih nije mnogo zanimalo, nisu se interesovali za njegovo poreklo. Sećali su se da je malo hramao, ali mu to nije smetalo da ih lako stigne ako su mu nešto skrivili, ili ih istera iz Dragovog jaza, ako bi poželeo da se kupa istovremeno. Ako ne bi izašli, skočio bi i obučen u vodu i kao počinjao da ih „davi“, pa su kasnie bežali iz vode kad se Vanja pojavi. Dok se Vanja kupao klinci bi trčali u vodenicu da ih tetka Milja izmeri na velikoj vagi ili započinjali neku novu igru. Tu pored vodenice seljaci su ostavljali zaprege, na kojima su doteravali žito na mlevenje i pripinjali konjiće i magarce u hladovini vrba i bagremova, dok im se žito ne samelje, a oni pokupuju potrebštine na obližnjoj pijaci. Vanja i ostali klinci su im poturali stare novčanike zavezane končićem, povlačeći ih kad se sagnu da ih uzmu ili ostavljali kese sa peskom, koje bi oni krišom stavljali u torbu… Vanjino društvo sa uživanjem bi pratili njihovo razočarenje kad krijući provere njihovu sadržinu. Sve to iz prikrajka bi posmatrali, vodeći računa da na vreme da mogu da pobegnu. Ponekad su pripetim magarcima stavljali konjske mušice pod rep, a oni su se razdraženi džilitali zbacajući samare sa sebe i valjali se u prašini da se oslobode uljeza.
Vanja je bio nešto stariji od njih, u tim njihovim vragolijama nije učestvovao, ali je, saznavši iz knjiga za borbe petlova u nekim zemljama sveta, organizovao i u Užicu prve prave borbe petlova. Kako je tada svaka kuća imala dvorište i baštu sa obaveznim kokošarnikom, počeli su klinci po celom Užicu odgajati svoje ljubimce, pa su borbe petlova bile svakodnevnica. Pravi lepotani kokošijeg carstva su pripremani za zakazane mečeve, a nisu izostale ni opklade, pa ni bučna navijanja. Najžešće borbe kako se Vanja sećao su održavane u Tanovića dvorištu, gde je visoka ograda koja je sprečavala petlove da pobegnu, a dečija publika načičkana okolo bodrila je svoje favorite: „Pobeđeni sa opuštenim krilima se šćućuri u ćošku, a pobednik ga kljucne još koji put da se zna ko je jači. Moj pevac je dugo bio najači, ali ga je sa trona skinuo Šmakin ’Gaćo’. Borbe petlova su dugo bile naša zabava“, sa setom se sećao Vanja „Lepi“…
Tih godina Vanjine mladosti bile su česte fudbalske utakmice između pojedinih delova Užica, pa je ekipa Zlatiborskog puta imala zapažene rezultate. Imali su dosta dobrih fudbalera ali odlaskom Mila Filipovca u Beograd ekipa je ostala bez golmana. Neko vreme ga je uspešno zamenio Rako Subotić koji je pozajmljen od „Lunjevice“, ali kad je Vanja jednom stao između stativa više ga niko nije mogao zameniti. Prozvali su ga Lav Jašin, kako zbog dobrih odbarana, tako i zbog njegovog ruskog porekla.
Oprobao se Vanja i u hipnozi. Gde je tu veštinu „izučio“ niko nije znao, ali su mu drugari iz kraja bili medijum. Vanja bi izgovarao „čarobne reči“: ti spavaš, ti spavaš, oni bi se pravili da su zaspali i tako hipnotisani ispunjavali njegove komande. Kad sam beležio njihova sećanja ni oni ni Vanja nisu znali da kažu ko je koga više folirao. Da li on njih ili oni njega, uglavnom obostrano su se zabavljali.
Vreme ništa ne može zaustaviti, prošle su godine detinjstva i vragolija, svako je izabrao ono što je voleo, ili što je morao. Vanja se posvetio muzici. Predavao je u užičkim školama muzičko obrazovanje mnogim generacijama, a u slobodnom vremenu svirao za svoju dušu. Svirao je na matineima i sa mnogim orkestrima na srednjoškolskim igrankama, školskim igrankama, priredbama, svečanostima, akademijama i kulturno umetničkim društvima, uspešno rukovodeći i dirigujući osnovanim horovima. Sećam se Vanja je bio poseban, elegantan sa leptir mašnom i frakom podsećao je na velike evropske muzičare. Bilo je pravo uživanje u večernjim satima u svečanim salama boljih hotela slušati njegove interpretacije ruskih pesama „Kaljinke“, „Podmoskovske večeri“, „Rabinjuška“ a i Vivaldijeva „Četiri godišnja doba“ ili Šopenove „Poloneze“.
Imao je vremena da sa probranim društvom odigra partiju pokera, sansa ili preferansa, a njegovi partneri su sa ponosom isticali da je u igri pravi džetlmen i kavaljer. Ostali su nezaboravni ti dani detinjstva i vreme mladalačkih dana i ti ljudi koje smo voleli, pa nije neko čudo što ih svrstavamo među one koje nazivamo legendama. Te 2000. godine, kada sam sa Vanjom „Lepim“ razgovarao, bio je u penziji. Pisao je knjigu o gradnji violina, pravio ih, konponovao. Bio je desetak dana ranije u Višegradu, gde je 5 meseci besplatno spremao 4 hora i 105 dečaka i devojčica, učio ih da sviraju na harmonici, gitari i sintisajzerima. Na taj način je učinio da deca na trenutak zaborave na rat i da su im roditelji u prvim borbenim redovima. Za taj rad dobio je zahvalnicu Višegrada… Iza Vanje je ostao sin Aleksandar Saša Sudzilovski, dvoje unuka… Saša radi u narodnom pozorištu, a u slobodnom vremenu opredelio se za lov i ribolov…
Tanja Obrenović: „Njegovo umeće sviranja na klaviru bilo je ispred vremena u kome je živeo i radio. Bio je gospodin, muzičar i muzikant. Uvek dobronameran i blag. Njegova divna supruga, moja vaspitačica, prva je otkrila moj pevački talenat. Prvi nastup, kada sam imala pet godina, bio je u pozorištu u Užicu,uz klavirsku pratnju profesora Vanje. Nezaboravno.“
Miloš Poznanović: „Jedna anegdota: Rado smo odlazili zajedno na piće kod Mačka u “Sivonju.” Jednom prilikom, valjda sam ja bio na redu da platim, pitam prijatelja Vanju šta će da popije. A Vanja kao iz topa kaže: kaficu, votkicu i švepsić. Mića Burov naslonjen na šank komentariše sa Mačkom: dobro je što Mišo nije pitao Vanju šta će da večera, nadrljao bi. Naravno Vanja je bio džentlmen i kada je plaćao…“
Milan Mirčić: „Vanja je svirao više istrumenata. Dobar sluhista za sve što čuje odsvirano ima li koji ton feler. Sin nije po toj liniji na njega.“
Stojan Filipović: „Lepi Vanjuška bio je pun bisera. Svira u restoranu hotela sa violinistom. Zabrane mu šefovi da konzumira alkohol. On u klaviru ušteka flašicu ruske votke i pomalo cuga. Bilo je zadovoljstvo sa njim se družiti.“
