Ако је ико заслужио од ужичких новинара незаборав, то је Ђорђе Пилчевић Пилац. Био је то диван новинар, истраживач, чувар сећања, над све – добар човек.
“Рођен 15. јануара 1938. године, у месту Крушчица код Ариља. Новинарством је почео да се бави 1963. године у ужичким „Вестима“, где је радио до 1979. године. Од 1979. до 1989. године био је стални дописник „Политике“ из ужичког краја, а потом дописник „Борбе“. Објављивао је текстове у „Народном војнику“ и листу „За домовину“. Пензионисао се 1997. године, након чега је наставио да сарађује са „Вестима“. Више од четрдесет година бавио се публицистиком.”
Напустио нас је 2017. године. Много тога нам је оставио, ми који смо га познавали смо поносни.
Петра Ћурчић: „Драги Ковач, да није твојих прича о Ужицу и Ужичанима, не бисмо знали ко нас је од њих напустио. Нисам знала да Пилац није више са нама. Дивно си га описао. Сарађивали смо док сам радила у ужичком архиву. Долазио је и у Архив Србије трагајући за подацима вазним за историју Ужица. Добар човек, једноставан, и новинар који је увек тражио податак више.“
Александар Савић: „Последње тренутке провели смо заједно пред операцију на припреми Дневника Стевана Туцовића. Била је част и задовољство познавати и радити са таквим човеком. Увек је био новинар и истаживач, стално у фокусу догађаја. Оставио је стотине текстова у новинама и десетине књига. Човек који је пленио племенитошћу, вредноћом.“
Славенка Зоркина: „Недељицом са својим друштванцем свраћао на чашицу разговора и чај од нане у кафе „Лазић“, где сам их дочекивала с осмехом и дивним речима добродошлице. Причали смо о Вестима, Ужицу, па и мом рукомету и послу којим сам се тада бавила. Из његових очију блистала је радост, а са лица диван пријатељски осмех. Част ми је што сам имала прилику упознати овог дивног човека, свестраног и јако пријатног. Недостаје свом друштванцету, а и мени иако сам из те кафане отишла пре његовог вечног путааа. Недостаје Ужицу, Узичанима и нашем новинарству…“
Србољуб Гавриловић: „Бог да му душу прости. Ја сам га упознао у ужичком архиву. Неуморан. Увек спреман да помогне саветима. Све имао у малом прсту. Редовно имао чланак у бајнобаштанским новинама, за ужичке Вести писао много пре 1963 године…“
Нада Селаковић: „Био је заиста диван колега и друг, и пошто је истраживао нашу “партизанску” и “четничку” прошлост, ми смо га у редакцији у шали звали “Визентал из Крушчице”. Такви људи се не заборављају…“
Бојан Радојичић: „Упознао сам га сувише касно и имао ту част само једном да седимо заједно у Паласу неколико сати, који су пролетели у његовим занимљивим причама. Остајем му вечно захвалан за оно што је урадио за Михаила Миловановића. Ретко пријатан човек. Баш, човек!“
