Za osvedočenu hrabrost i iskazane zasluge u borbama od avgusta do decembra 1916. godine, ratnik 1. čete, 2. bataljona IV pešadijskog puka Ivan Piščević pohvaljen je armijskom pohvalnicom i istim ukazom od 12. septembra 1917. godine odlikovan Srebrnim vojničkim ordenom Karađorđeve zvezde sa mačevima. Da bi se steklo najveće ratno odlikovanje te jeseni, trebalo je junački proći kroz ratns vihore od Gorničeva do Bitolja, preko Kajmakčalana, Sive stene, Starkovog groba, Crne čuke, Gruništa i Ivenske kose. Ili iz skromnosti ili iz želje da se ne potsećaju na najteže godine svoga života, ratnici su retko pričali doživljaje iz rata, Ivan je ipak pred kraj života sinu Vladanu opisao jedan od brojnih uspešno izvršenih zadataka.
“Dok smo stajali u stroju, pred našu jedinicu stiže grupa oficira, među kojima se nalazio i general Pavle Jurišić Šturm. Naš komandant se obraća pitanjem da li neko dobrovoljno želi da noćas obavi izuzetno težak zadatak, da se probije do neprijateljskih položaja i dovede “živi jezik”, što je u tadašnjem žargonu značilo dovesti živog neprijateljskog vojnika. Zarobljenik je trebalo da otkrije njihove značajne pozicije i pruži druge važne podatke. Nastaje kratak tajac. Najbliži drugovi gurkaju me i šapuću: Ivo, javi se. Ti nemaš ni žene ni dece. Za tobom nema ko zakukati. U sebi mislim: ima ih u Semegnjevu dosta koji će zaplakati za sinom i bratom. Ipak, izađoh iz stroja i stadoh pred komandanta. Vidim radost u njegovim očima. Kaže mi:
– Sa srećom junače!
Kad je noć uveliko ovladala, kradom krenuh isturenom neprijateljskom bunkeru. Na desetak metara od cilja, pritajih se. Osluškujem. Ni reč ne čujem, okolinom ovladala mrtva tišina. Poslednje metre ležećki puzim, a onda sa uperenom puškom ulazim u bunker. Osam vojnika se razbaškarilo na slami, duša im zaspala. Na moju komandu poskakaše, gledaju se čas međusobno, pa onda u mene. Ništa im nije jasno. Pored njih puške lepo poslagane, ali nikom ne pada na pamet ni da ih pogleda. Poslušno dižu ruke uvis i bez reči kreću ispred mene kroz tamnu noć. Tako ih dovedoh do naših položaja i predadoh komandi”.
Životni put Ivana Piščevića imao je brojne oscilacije. Rođen je 27. novembra 1887. godine u Semegnjevu. Otac Aleksa i majka Stannca imali su pet sinova i jednu kćer, ali su odlučili da jedino Ivana pošalju na školovanje. Osnovnu školu završio je u Mokroj Gori, a 1903. godine odlazi u Čačak na izučavanje trgovačkog zanata. Kao mlad trgovac krenuo je u život željan poslovnog uspeha, porodičnog života i srećnije budućnosti od one koja bi ga čekala u Semegnjevu. Planove je pokvario rat sa Turcima 1912. godine, kada je kao ratnik 1. čete, 2. bataljona, IV pešadijskog puka krenuo prema Kumanovu, prošao kroz sve borbe ove proslavljene vojie formacije, ne skidajući uniformu šest godina.
Posle demobilizacije vraća se u Čačak gde sa Petrom Radičevićem otvara trgovinsku radnju sa ekskluziviom italijanskom trikotažom. Velika ekonomska koiza 1933. godine prekida ovu uspešnu trgovinu, ali je Ivan uporan da bilo kojim poštenim radom izdržava porodicu i školuje decu. Otišao je u Kremna odakle je neka beogradska preduzeća snabdevao prvoklasnom bukovom građom sa Tare. Od 1945. godine radi kao liferant crepa za zapadnu Srbiju, a posle zabrane privatnog preduzetništva, zapošljava se u Preduzeću Duvan, kasnije u internatu Šumarske škole u Čačku, gde je dočekao penziju.
Oženio se 1927. godine Smiljanom, kćerkom Dragomira Smiljanića, sveštenika iz Ravni. U braku su imali troje dece, kćer Olgu koja je umrla u ranoj mladosti i sinove Aleksandra i Vladana. Doživeo je duboku starost, umro je 1976. godine i sahranjen na groblju u Čačku.
