Унук чувеног и умног креманског свештеника Захарија и син ужичког трговца Илије, Чедомир Захарић, учитељ, ратник и сенатор ужичког краја, родио се у Ужицу 1885. године. Већ од најранијег детињства пратиле су га породичне трагедије. Врло рано је остао без мајке Јелице, што је приморало оца да се врати у Кремна ради подизања и школовања два сина. После завршене основне школе и четири разреда ужичке реалке, умиру му отац и брат Сава. Бригу о даљем издржавању и школовању преузео је деда Захарије и захваљујући њему Чедомир је са одличним успехом завршио учитељску школу. Након одслуженог војног рока у 4. чети, 2. батаљона, IV пешадијског пука, ради као учитељ у Мачкату, Биосци и Кремнима где оставља дубок траг. Мештани га памте као дивног човека и успешног педагога.
У ослободилачке ратове одлази као резервни пешадијски поднаредник, а после битке код Битоља 1912. године, произведен је у чин наредника. Од почетка Првог светског рата у чину капетана командује 4. четом, 2. батаљона. Приликом повлачења наше војске, 11. новембра 1915. године, обавештава вишу команду да му је током ноћи побегло седам војника, али је одатле своју чету без иједне жртве превео преко Албаније. На Крфу је одређен у комисију за обуку ратника у руковању новом француском пушком и припремање предстојеће офанзиве. Уочи одлучујућег напада на Кајмакчалан 29. септембра 1916. године, капетан Чедомир Захарић преузима команду 4. чете, 1. батаљона IV ужичког пука. За доказану храброст у свим борбама и успешно командовање својим јединицама, одликован је Сребрним војничким орденом Карађорђеве звезде са мачевима, Албанском споменицом, Орденом Светог Саве и другим мирнодопским одликовањима.
После повратка из рата бавио се учитељским позивом, а 1924. године постављен је за чиновника у ужичкој општини. Извесно време обављао је и дужност председника и баш тада су у граду решени многи комунални проблеми. Активно се бавио политиком и од почетка тридесетих година водећи је трибун радикалне партије у златиборском срезу. На парламентарним изборима, 8. новембра 1931. године, убедљиво побеђује демократског кандидата Андрију Јевремовића и одлази у скупштину. На следећим изборима, 5. маја 1935. године, Захарић одиоси још убедљивију победу, за њега је гласало 65% бирача изашлих на гласање. Када је формирана ЈРЗ на збору у Чајетини, изабран је за председника среског одбора. На парламентарним изборима одржаним 11. децембра 1938. године, као угледни сенатор и обдарени оратор, помогао је свом партијском другу Сретену Кузељевићу да буде изабран у парламент.
Захарић се оженио Зорком Оцокољић, кћерком ивањичког свештеника. У том браку рођени су синови Илија и Саво и кћерке Јелица, Радмила, Ивона, Олга и Милка.
Пред Други светски рат мобилисан је и постављен за команданта Загреба, а кад је дошло до распада државе и војске успео је кришом да преко Винковаца и Београда стигне у Ужице. Све позиве генерала Милана Недића и пуковника Драже Михаиловића да им се придружи одбио је, није желео да учествује у братоубилачком рату. Имао је далеко пречих послова, да у тим тешким и опасним временима прехрани породицу, и три кћерке избегле са децом у Кремна из Дебра, Београда и Ужица и да шаље пакете у немачке логоре сину и двојици зетова. Током рата није припадао ниједној организацији нити је био политички ангажован, али су га партизанске власти огласиле за народног непријатеља и сарадника окупатора.
Жигосан најцрњим етикетама. резервни пешадијски потпуковник Чедомир Захарић није хтео да чека партизанске јединице, са сином Савом, два синовца и десетак младића. раније мобилисаних у Недићеву војску. напустио је Ужице. Кренули су у правцу Вишеграда и према сазнањима породице стигли до Зенице, где су их партизани заробили и у једном масакру стрељали. Намеће се питање како је могуће да цењени педагог, командант у ослободилачким ратовима, витез са Кајмакчалана, народни трибун, посланик и краљев сенатор буде народни издајник. Какав је то сарадник окупатора коме Немци одводе у заробљенички лагер сина и два зета, а Бугари пале имовину у Кремнима?
И за крај једна тужна прича. Данас у Аустралији и Канади живи десет директних мушких потомака Чедомира Захарића, у Србији нема ниједног!?
