Занатлија је господин човек

1240

Мишел Петковић – интервју са Драгољубом Симеуновићем, ужичким обућаром из 1995. године

Ун: Господине Симеуновићу, један сте од најстаријих занатлија у граду. Колико се дуго бавите производњом и продајом обуће?

Драгољуб Симеуновић
Драгољуб Симеуновић

Производњом се бавим од 1961. године. Прво сам почео да радим поправке. У почетку нисам имао ни материјал ни машина. Није се имало од кога позајмити, нити је се имало, нити сам ја имао познанике у граду, да бих могао неки кредит користити. Имао сам једино помоћ старих занатлија као што су доајен занатства Рако Тоскић, покојни фотограф Илија Лазић и пекар Бранко Ковачевић. Они су ме упознали као младог човека. Био сам најмлађи кад сам почео да се дружим са њима. Питали су ме зашто сам у својој 24. години побегао међу приватнике, кад су сви бежали од тога. Рекао сам им да ме је нужда натерала, јер сам радио у фабрици обуће у Косјерићима, где је била лоша ситуација. Овде сам 1963. године купио пола локала са мојим пријатељем Љубинком Николићем. Купили смо локалчић од 20 квадрата и поделили га. Од тада сам почео да се бавим производњом. Прво сам радио мушке ципеле и то огроман број. То сам радио све до 1974. године. После сам узео италијански програм и искључиво радим женску ципелу. То радим и данас. Тржиште ми је било најмање Србија. Највише сам радио за Босну. Радио сам за целу бившу Југославију, почев од Сарајева преко Бихаћа и Загреба, па све до Постојне. Тешко се било пробити на загребачко тржиште у то време, била је права најезда италијанске обуће. Чињеница је да је, и поред такве конкуренције, ципела направљена у Србији ипак била бољег квалитета. Ја сада само одржавам производњу због услова у којима се налазимо, због рата који пламти око нас и, наравно смањеног економског тржишта. Тешка ситуација око набавке материјала, а немамо ни купце као некада. Једино што имам муштерије по граду и то је све.

Ун: Дуго година сте били председник Удружења занатлија Ужица. Колико се променио положај занатлија од времена ваших почетка до данас?

То су била јако срећна времена кад сам ја био председник тога удружења. Занатлије као Милутин Марић, Мијушковић, Мићић позната су имена занатства тога времена. У том удружењу сам почео као млад, док су остали били седи или скоро без косе. Од тада па до данас много тога се изменило. Променили су се пре свега, људи, па и само руковођење удружењем. Имали смо поштовање једни према другима и са разумевањем смо прилазили проблемима. Био сам и председник штедно – кредитног одбора за једанест општина у Београду. Имали смо своју банку.

Данас нема занатлије у граду – а у то време се званично водило око 120 занатлија и угоститеља – који није мога да подигне кредите и да их користи преко те банке. Кредити су били јако повољни да је тим парама човек могао да купи радњу и да му чак нешто остане. Нема оног који није кућу направио тим кредитом. Морам нагласити да смо сви били сложни у погледу додељивања пара. Држава је подржавала нас занатлије, давала је кредите на пет година. Међутим, данас није тако. Променило се много тога, у смислу да се не препознајемо. Ево и зашто. Пођимо од једног занатлије у оно време када сам ја био председник. Занатлија је могао у оно време да не плати, рецимо, струју два до три месеца. Сад мора да плати на време, иначе ће да му одсеку. Занатлија је имао задужење у време од општине колико треба да плати. Он је плаћао на 90 дана. Сад он то не може. Народ је осиромашио и нема пара. Ја сам опстао, јер никада нисам мислио на велику зараду. Догурао сам на један завидан ниво и не жалим се.
Имам 63 године и 37 година пуног радног стажа, а толико исто држим и радњу. Направио сам синовима пекаре. И све ово што смо стекли, одраз је великог, пожртвованог и данононоћног рада. Мишљења сам да већи број занатских радњи поспешује бољи рад и нормалну конкуренцију, а сваки занатлија имаће један завидан углед међу грађанима. Још од давних времена занатлије носе епитет господина.

Ун: Познато је да сте ваше производе пласирали широм Југославије а и ван ње. Како сад опстајете на тржишту?

Пошто сам углавном пласирао робу у Босни, Хрватској и Словенији, а мањи део у Србији, сад опстајем зато што радим са 10% својих капацитета. Некада сам радио много више, али услови су такви. Имам сада муштерије у граду, робу могу да пласирам и у Ариљу, Бајној Башти, Ивањици, Чачку и другим околним градовима. Углавном радим обућу по поруџбини. Значи, оним женама којима сам радио ципеле кад су оне биле девојке, сад то исто радим њиховим ћеркама. Опстајем, значи захваљујучи тим старим познанствима и муштеријама.

УН: Многи приватни предузетници се жале на високе порезе и доприносе. Колико држава данас поспешује развој приватног бизниса? Каква су ваша искуства?

Рекао бих, а то је очигледно, да држава не улаже баш ништа. Ако држава треба да уложи у једног занатлију који ће да запосли једног, четири или пет радника, онда мора да му да један солидан почетни капитал. Значи, да би човек могао нормално да ради, он мора имати одређена срества и један пословни простор. Међутим, држава уложи четри-пет табака хартије и на томе се све заврши. Држава ништа конкретно не ради. Мислим да је Ужице постао један мртав град, кад је у питању занатство. Нема ни понуде ни потражње. Тотал колапс. Могу вам рећи да је у осталим градовима много другачије питање занатства, а и приватне инцијативе уопште. Ужице много заостаје по том питању.

Ун: Ужице је некад било познато по броју и умећу занатлија. Зашто стари занати изумиру, а све више људи се бави препродајом и шверцом?

Зато што је сама држава из неких својих разлога направила такво стање. Ево, илустроваћу вам простим примером, а то је један кратак чланак објављен у „Дуги“ 1974. или 1975. године и гласи овако: „Један занатлија у Титовом Ужицу је поднео захтев надлежним органима за отварање занатских радњи у кући својих родитеља, која је подигнута давне 1935. године. Одбијен је уз образложење да не може отворити радњу у објекту који датира из старе и труле Југославије“. То вам све говори како се тада држава опходила према занатлијама; а и рецимо, у моје време, ми смо одржавали контакте и са општинским властима. Председници општине као што су Перо Антонијевић и Балаша Говедарица били су добри људи и имали су разумевање за нас занатлије. Данас се тај однос изгубио. Зашто, не бих знао рећи.

УН: Како гледате на будућност приватног бизниса у Ужицу?

Гледам је са подозрењем, јер некада се занатлија, а и занатски посао, више ценио и поштовао него данас. Мислим да има лепу будућност само ако се допусти младим и талентованим људима шанса да раде оно што знају и да им се стимулише развој кроз кредите или нека друга срества. И на крају бих истакао да би се саме општинске власти могле мало више потрудити око приватне инцијативе и да се успостави тај међусобни контакт који би помогао у решавању многобројних проблема са којима се приватници данас сусрећу.