Жарко је рођен у Ужицу 1932. године. Био је истакнути југословенски композитор, музички аранжер, диригент и клавириста и песник. Завршио је ужичку Гимназију уз стицање музичког образовања код познатих педагога Миодрага Лулета Јовановића и Марије Бузуровић. У Београду је студирао компоновање и аранжирање код професора Миладина Влаина, Миховила Логара и Воислава Илијића. Као један од последњих роматичара југословенске забавне музике био је присутан више од 60 година на музичкој сцени.
Његов стваралачки опус обухвата више од 3000 наслова композиција и десетину музичко књижевних дела. Конпоновао је музику за филмове, позоришне и балетске преставе, оркестарску и забавну музику, џез, романсе, клавирску и музику за игру. Урадио је бројне оркестрације, записе, хармонизације и аранжмане староградских песама, романси и солунских песама. На скоро свим својим плочама, музичким касетама и компакт дисковима најчешће је наступао и као диригент свог оркестра „Романса“ и „Оркестра Жарка Петровића“. Сарађивао је са више од 200 вокалних солиста из разних музичких жанрова, многима је био музички педагог.
Његове композиције извођене су у иностранству у Европи, Америци, Аустралији. Неке су и снимљене, а стихови преведени на разне језике. Жарко Петровић је добитник бројних награда и признања за уметнички и стваралачки рад, међу којима Златне значку Културно – просветне заједнице Србије (1991.) и две плакете Београда (1969. и 1984.) Од 1963. и награде стручног жирија на фестивалу „Београдско пролеће“, постао је један од његових сибола по броју освојених награда. На самосталном концерту у Дому синдиката 1998. проглашен је за апсолутног победника тог фестивала. Платинаста плоча, седам златних плоча и десет сребрних, знак су признања његове популарности и сарадње са дискографским кућама.
Жарко Петровић 1997. у емисји “Биографија” ТВ5 Ужице је рекао:
“Одрастао сам у патријахалној породици, грађанског реда и рада, уз лепе речи родитеља, учитеља, пријатеља. Мислим да сам имао доста симпатија код околине, а и ја за њу. Играо сам кликара, имао дилему да ли да се бавим фудбалом, тенисом или музиком. И победила је музика. Као дете, прво сам свирао гитару, онда сам прешао на хармонику, клавир. Свирао сам и џез трубу, можда једини тада у Ужицу, али ми то није био основни иструмент. Водио сам ђачко – школски оркестар “Караван”, који је имао великог успеха у овом делу Србије и вероватно био јединствен. Мало се џез свирао, мало се свирала забавна музика. Ја сам тада радио аранжмане на Дјук Елингтона, Гершвина, а имао сам неке своје почетничке композиције. Кад сам отиишао за Београд, онда се тај оркестар “љуљао”, распао.
Моје сећање на музичко детињство је везано за тај оркестар. Догодило се да је за дочек 1949/50. у “Каравану” свирало 12 музичара ђака, радника… У “Соколани”, које нажалост више нема, свирамо за Нову годину, свирамо нас 12, то се у Ужицу догодило. Сви мисле да сам се прославио песмом “Све моје јесени су тужне”, која је створена од емоција и носталгије за завичајем. Мислим да је то почело оног момента кад сам свирао у “Соколани” или у Малој сали Гимназије, онда је почела да се обраћа пажња на мене. Када сам започео да свирам клавир, волео сам Шумана, Шуберта, Шопена, углавном романтичаре. Кад сам почињао свирао сам џез и забавну музику. Највише сам волео тад Дјук Елингтона. Ја припадам романтичарском еху.
Треба да прође време да би неко нешто био или да је стварно. Ја сам остао као композитор, а кад мене не буде, и даље ћу бити ту и као да се борим за своју музику. Ако нешто живи преко 40 година, онда значи да у тој уметности има нешто, да нешто вечно живи. Као победу свога духа, штитио сам искреност у уметности. Романтику, јаку инспирацију, са намером да моја уметност и даље живи, никада да награду увече примим, а да ујутру песма нестане, аплауз слушалаца остао је да живи није се завршавао онда када сам примио награду.”
Жарко Петровић је у то време био најпопуларнији ужички млади музичар. Волео је да свира, није одбијао комшије, увек би се трудио да увелича прославе где се задесио, на општу радост присутних.
Ова јесен 2018. године биће тужна без великог композитора, Ужичанина са Клисуре. Жарко Петровић је преминуо 15. септембра у Београду, у својој 85. години живота. Као и много тога још из Ужица, преселио се у ужичанствени сајт незаборава свог родног Ужица.
