Описаћу места у Ужицу која су била најважнија за веома важан железнички саобраћај. На Доварју деценијама постоји Железничка улица, води од Главне улице до улице Ристе Тешића. У њој је од доласка воза „ћире“ у Ужице, живело доста железничара. Некад је то била уска улица, веома незгодна за саобраћај, реконструисана је и проширена. Данас са њене обе стране су породичне куће и стамбене зграде, а у улици се налази и Служба за запошљавање.
На простору где је данас градски стадион „Беглук“, пре рата је била баруштина, настала копањем земље за прављење цигле. У непосредној близини се налазила железничка станица са више колосека, који су се простирали до данашње бензиске пумпе, са источне стране, где се налазила ранжирна или претоварна станица. На њој се утоваривала грађа, шљунак, шодер и слично, а истоварали џакови са житом, вагони са угљем, грађевинским материјалом, лубеницама и разном индустријском робом. Идући из Крчагова, на падинама Доварја налазило се неколико приземних кућа, у којима су становале породице железничара: Мулина, Елезовић, Анђић, Шаренац, Томановић, Кубуровић.
На депонији поред реке избацивана је шљака. Дечаци су је често равнали и ту играли крпењаче, кликера, крајцарице, ора, „Труле кобиле“, клиса… Кад се игра заврши, сви онако знојави скакали су право у Ђетињу да се оперу, јер су од силне прашине на њима најчешће само зуби били бели.
Ми из Омладинске улице, ту на Беглуку, кад је стигла телевизија први пут смо гледали програм баш у Дому железничара. Запамтио сам неки музички фестивал, можда „Београдско пролеће“ где је Лола Новаковић певала тужну песму и плакала, али је победила. Дом железничара је било место за састанке, игранке и друга весеља и празничне приредбе. Лети се ту у хладу столетних липа, поред фонтане, могло попити и хладно пиво из кригли, права турска кафа уз воду и ратлук или шљивовица са српском салатом као мезе. Сем по телевизији као дечачић, као младић сам запамтио Дом железничара по билијару рупашу и баш укусној гибањици.
Преко пута Дома Железничара и паркића са клупама, у продужетку преко улице је Железничка зграда, прва ужичка стамбена зграда, а и данас је ту. Осим амбуланте, у њој су становале бројне породице железничара: Павловићи, Недовићи, Бућићи, Јањићи, Радосављевићи, Тошићи и други. Ту су одрасли касније познати млади Ужичани: Пимо, Кушо, Миџана, Јајчо, Флит, Гане, Мимо, Сиџо, Роља, Шипи, Белчо, Ћуки, Боби, Милан и други.
До садашњег Ватрогасног дома, са западне стране, ту се налазила ложионица тј. Радионица за поправку локомотива, где је доминирао водоторањ, који се лепо уклопио у модерну архитектуру Ватрогасног дома. Локомотиве су допремане за ручно окретање на покретном мосту, како би се лакше убациле у депо.
Недалеко од станичног простора, и данас постоји али промењене намене, Железнички мост наспрем Дома Црвеног крста. Мост је саграђен 1924. године, био је једноставан решеткасти носач тежине око 96. тона. Године 1944. немачки војници су уништили све ужичке мостове, а овај су преломили и сурвали га у Ђетињу. Када би се прешао железнички мост до саме реке, близу месту где се данас налази железничка станица, уз Ђетињу, била је колска радионица за поправку железничких вагона, како оних теретних, тако и путничких. Ту су били запослени мајстори разних занимања, јер је за репаратуру оштећених вагона требало имати мајсторе разних струка.
Ужичка железничка станицана на прузи Београд – Бар изграђена је 1986. у Међају, поред магистралног пута који води до Подгорице и пута Ужице – Сарајево. Сабраћај је на прузи до Ужица успостављен 1974, а до Бара 1976. Део зграде је испод перона – платформе на којој су три станична колосека. Станична зграда је пројектована у облику неправилног многоугла, на више нивоа. Источна страна зграде, са просторијама намењеним путницима, завршава се равним кровом на којима је изведена стаклена купа са шест сегмената. Теретна индустриска железничка станица се налази у индустријској зони у Крчагову.
Стара ћирина железничка станица заузимала најважнији централни део Беглука. Оригинална зграда веома квалитетно озидана, имала је спрат, а отворена је 1912. године, када је у Ужице стигао први воз. Била је крајња станица на прузи уског колосека Сталаћ -Ужице. Током Другог св. рата доста је оштећења у бомбардовању од стране савезника 1944. године. После рата није враћена у првобитно стање, већ је на обновљено приземље постављен кров. У време ужичке републике била је центар партизанске железнице на ослобођеној територији. На западном зиду зграде је плоча са рељефном мапом партизанске железнице 1941.
Поред станице на колосеку, као музејски експонат, постављена је локомотива серије 85. Данас је у тој згради кафана „Ћира“, железнички музеј и канцеларија ЈП „Железнице Србије“.
Педесетих и шездесетих година 20. века, ћирина железничка станица је овако изгледала: са пероном и обавезном ресторацијом у којој се могло попити „с ногу“ и одморити за неким од столова, па и појести веома укусне кајзерице са кајмаком. У чекаоници је било неколико клупа, фуруна на средини и сандук за дрва и угаљ, коју су у зимским данима ложили сами путници или они који су каснили кућама па остали ту да сачекају свитање. Најчешће је, ипак била без огрева, па је била „ледена као змија“, „у чекаоници хладно и путници који су у неком од углова цвокотали чекајући воз“. Два шалтера за продају карата за којима су деценијама седеле Гина Рајковић и Деса Јовашевић, канцеларија отправника возова и мала гардероба, где су се могле оставити ствари између два доласка воза – то су биле једине просторије те старе ужичке железничке станице. Велики сат је показивао тачно време, а на табли се редовно исписивало колико воз касни – најчешће из правца Вишеграда неограничено.
У чекаоници је често била гужва, јер је железница била готово једино превозно срество, па су једни путовали, а други путнике дочекивали или испраћали. Ту је било џакова са вуном, уређеном код неких познатих ужичких вуновлачара, корпи са најнужнијим потребама из којих су најчешће вириле свеће, флаше са зеитином или гасом или кесе, празни судови од продатог мрса, вреће са паприком и слично. Кад воз стигне настане метеж и стиска на вратима чекаонице. А онда се све смири и настане чудна тишима.
Многима је ужичка железничка станица остала у успомени, деценијама је „пратила“ историју града и судбину Ужичана. Године 1969. популарни ћира је обавио своје последње путовање ужичком пругом уског колосека. Док није пуштена у рад нормалног колосека, саобраћај Пожега – Ужице обављао се аутобусима. Крајем 1974. укинут је и саобраћај овом пругом између Ужица и Вишеграда и тог дана прометнији део Ужица се заувек смирио. Тако је „мали шпорет који вуче шифоњере“ уступио место јачем и моћнијем возу.
У згради Старе железничке станице преко пута градског стадиона, године 1999, отворена је стална музејска поставка „Шарганска осмица“, Железничког музеја у Београду. Фото документација музеја приказује развој железнице у Ужичком крају. На старој ћириној парњачи изложеној испред налази се плоча на којој су изливена слова песника Радомир Андрића о некадашњој Ложионици:
Ужичка Ложионица, сторука, стоока,
локомотиву звездама нахрани
у песми партизанској,
у грлу слободарском, неутешном,
у грудима угљенисаних ложача
на усијаној прузи од Ужица до Вардишта.
