Opisaću mesta u Užicu koja su bila najvažnija za veoma važan železnički saobraćaj. Na Dovarju decenijama postoji Železnička ulica, vodi od Glavne ulice do ulice Riste Tešića. U njoj je od dolaska voza „ćire“ u Užice, živelo dosta železničara. Nekad je to bila uska ulica, veoma nezgodna za saobraćaj, rekonstruisana je i proširena. Danas sa njene obe strane su porodične kuće i stambene zgrade, a u ulici se nalazi i Služba za zapošljavanje.
Na prostoru gde je danas gradski stadion „Begluk“, pre rata je bila baruština, nastala kopanjem zemlje za pravljenje cigle. U neposrednoj blizini se nalazila železnička stanica sa više koloseka, koji su se prostirali do današnje benziske pumpe, sa istočne strane, gde se nalazila ranžirna ili pretovarna stanica. Na njoj se utovarivala građa, šljunak, šoder i slično, a istovarali džakovi sa žitom, vagoni sa ugljem, građevinskim materijalom, lubenicama i raznom industrijskom robom. Idući iz Krčagova, na padinama Dovarja nalazilo se nekoliko prizemnih kuća, u kojima su stanovale porodice železničara: Mulina, Elezović, Anđić, Šarenac, Tomanović, Kuburović.
Na deponiji pored reke izbacivana je šljaka. Dečaci su je često ravnali i tu igrali krpenjače, klikera, krajcarice, ora, „Trule kobile“, klisa… Kad se igra završi, svi onako znojavi skakali su pravo u Đetinju da se operu, jer su od silne prašine na njima najčešće samo zubi bili beli.
Mi iz Omladinske ulice, tu na Begluku, kad je stigla televizija prvi put smo gledali program baš u Domu železničara. Zapamtio sam neki muzički festival, možda „Beogradsko proleće“ gde je Lola Novaković pevala tužnu pesmu i plakala, ali je pobedila. Dom železničara je bilo mesto za sastanke, igranke i druga veselja i praznične priredbe. Leti se tu u hladu stoletnih lipa, pored fontane, moglo popiti i hladno pivo iz krigli, prava turska kafa uz vodu i ratluk ili šljivovica sa srpskom salatom kao meze. Sem po televiziji kao dečačić, kao mladić sam zapamtio Dom železničara po bilijaru rupašu i baš ukusnoj gibanjici.
Preko puta Doma Železničara i parkića sa klupama, u produžetku preko ulice je Železnička zgrada, prva užička stambena zgrada, a i danas je tu. Osim ambulante, u njoj su stanovale brojne porodice železničara: Pavlovići, Nedovići, Bućići, Janjići, Radosavljevići, Tošići i drugi. Tu su odrasli kasnije poznati mladi Užičani: Pimo, Kušo, Midžana, Jajčo, Flit, Gane, Mimo, Sidžo, Rolja, Šipi, Belčo, Ćuki, Bobi, Milan i drugi.
Do sadašnjeg Vatrogasnog doma, sa zapadne strane, tu se nalazila ložionica tj. Radionica za popravku lokomotiva, gde je dominirao vodotoranj, koji se lepo uklopio u modernu arhitekturu Vatrogasnog doma. Lokomotive su dopremane za ručno okretanje na pokretnom mostu, kako bi se lakše ubacile u depo.
Nedaleko od staničnog prostora, i danas postoji ali promenjene namene, Železnički most nasprem Doma Crvenog krsta. Most je sagrađen 1924. godine, bio je jednostavan rešetkasti nosač težine oko 96. tona. Godine 1944. nemački vojnici su uništili sve užičke mostove, a ovaj su prelomili i survali ga u Đetinju. Kada bi se prešao železnički most do same reke, blizu mestu gde se danas nalazi železnička stanica, uz Đetinju, bila je kolska radionica za popravku železničkih vagona, kako onih teretnih, tako i putničkih. Tu su bili zaposleni majstori raznih zanimanja, jer je za reparaturu oštećenih vagona trebalo imati majstore raznih struka.
Užička železnička stanicana na pruzi Beograd – Bar izgrađena je 1986. u Međaju, pored magistralnog puta koji vodi do Podgorice i puta Užice – Sarajevo. Sabraćaj je na pruzi do Užica uspostavljen 1974, a do Bara 1976. Deo zgrade je ispod perona – platforme na kojoj su tri stanična koloseka. Stanična zgrada je projektovana u obliku nepravilnog mnogougla, na više nivoa. Istočna strana zgrade, sa prostorijama namenjenim putnicima, završava se ravnim krovom na kojima je izvedena staklena kupa sa šest segmenata. Teretna industriska železnička stanica se nalazi u industrijskoj zoni u Krčagovu.
Stara ćirina železnička stanica zauzimala najvažniji centralni deo Begluka. Originalna zgrada veoma kvalitetno ozidana, imala je sprat, a otvorena je 1912. godine, kada je u Užice stigao prvi voz. Bila je krajnja stanica na pruzi uskog koloseka Stalać -Užice. Tokom Drugog sv. rata dosta je oštećenja u bombardovanju od strane saveznika 1944. godine. Posle rata nije vraćena u prvobitno stanje, već je na obnovljeno prizemlje postavljen krov. U vreme užičke republike bila je centar partizanske železnice na oslobođenoj teritoriji. Na zapadnom zidu zgrade je ploča sa reljefnom mapom partizanske železnice 1941.
Pored stanice na koloseku, kao muzejski eksponat, postavljena je lokomotiva serije 85. Danas je u toj zgradi kafana „Ćira“, železnički muzej i kancelarija JP „Železnice Srbije“.
Pedesetih i šezdesetih godina 20. veka, ćirina železnička stanica je ovako izgledala: sa peronom i obaveznom restoracijom u kojoj se moglo popiti „s nogu“ i odmoriti za nekim od stolova, pa i pojesti veoma ukusne kajzerice sa kajmakom. U čekaonici je bilo nekoliko klupa, furuna na sredini i sanduk za drva i ugalj, koju su u zimskim danima ložili sami putnici ili oni koji su kasnili kućama pa ostali tu da sačekaju svitanje. Najčešće je, ipak bila bez ogreva, pa je bila „ledena kao zmija“, „u čekaonici hladno i putnici koji su u nekom od uglova cvokotali čekajući voz“. Dva šaltera za prodaju karata za kojima su decenijama sedele Gina Rajković i Desa Jovašević, kancelarija otpravnika vozova i mala garderoba, gde su se mogle ostaviti stvari između dva dolaska voza – to su bile jedine prostorije te stare užičke železničke stanice. Veliki sat je pokazivao tačno vreme, a na tabli se redovno ispisivalo koliko voz kasni – najčešće iz pravca Višegrada neograničeno.
U čekaonici je često bila gužva, jer je železnica bila gotovo jedino prevozno srestvo, pa su jedni putovali, a drugi putnike dočekivali ili ispraćali. Tu je bilo džakova sa vunom, uređenom kod nekih poznatih užičkih vunovlačara, korpi sa najnužnijim potrebama iz kojih su najčešće virile sveće, flaše sa zeitinom ili gasom ili kese, prazni sudovi od prodatog mrsa, vreće sa paprikom i slično. Kad voz stigne nastane metež i stiska na vratima čekaonice. A onda se sve smiri i nastane čudna tišima.
Mnogima je užička železnička stanica ostala u uspomeni, decenijama je „pratila“ istoriju grada i sudbinu Užičana. Godine 1969. popularni ćira je obavio svoje poslednje putovanje užičkom prugom uskog koloseka. Dok nije puštena u rad normalnog koloseka, saobraćaj Požega – Užice obavljao se autobusima. Krajem 1974. ukinut je i saobraćaj ovom prugom između Užica i Višegrada i tog dana prometniji deo Užica se zauvek smirio. Tako je „mali šporet koji vuče šifonjere“ ustupio mesto jačem i moćnijem vozu.
U zgradi Stare železničke stanice preko puta gradskog stadiona, godine 1999, otvorena je stalna muzejska postavka „Šarganska osmica“, Železničkog muzeja u Beogradu. Foto dokumentacija muzeja prikazuje razvoj železnice u Užičkom kraju. Na staroj ćirinoj parnjači izloženoj ispred nalazi se ploča na kojoj su izlivena slova pesnika Radomir Andrića o nekadašnjoj Ložionici:
Užička Ložionica, storuka, stooka,
lokomotivu zvezdama nahrani
u pesmi partizanskoj,
u grlu slobodarskom, neutešnom,
u grudima ugljenisanih ložača
na usijanoj pruzi od Užica do Vardišta.
