Жестоки Ужичанин Мијага (други део)

11611

Миливоје Деспотовић Мијага био деведесетих година веома утицајан у Ужицу и околини. То што је Аркан био за Београд, то је Мијага био за Ужице, неки савременици кажу за читаву Западну Србију. Миливоје је свој надимак “Мијага” добио током свог дугогодишњег боравка у Италији. Углавном је боравио у Милану, а преко њега су се и остали Ужичани докопали Европе, неки су се и обогатили. У Србији се Мијага дружио са познатим именима подземља као што су Микица Велимировић из Чачка или Бојан Петровић. Поред њих, Мијага се дружио са вођом Звездарског клана, Средојем Шљукићем Шљуком, али и са Вождовчанима. Био је пријатељ са доном Бошком Радоњићем.

По свему судећи, са Арканом се вероватно није лично познавао, ипак, знали су веома добро један за другог. Када је Мијага једном приликом седео са пријатељима у Београду у једном ресторану у центру, рекао им је једну важну информацију: “Је ли бре, да не заборавим. Је л’ може неко да дође до Жељка и каже му да се пази, јер хоће Босанци да га убију…” Изненађени су га питали откуд му то. Ражнатовић је у то време био на врху пирамиде београдског подземља и када нико није смео и могао без процедуре да му приђе. “Ви знате да ја ретко грешим и да до мене дођу свакакве информације, а Дрина је близу… Требало би неко да га упозори”, рекао је тада Мијага. Након овог разговора, Мијагини пријатељи из Београда су размишљали шта да раде: “Ако је ово тачно, грех би био да му не кажемо”, рекао је један. “Али и да је тачно, знаш какав је Жељко! Не би никог живог пустио да оде, а да му не каже откуд му та информација и да ли је истинита. Како се онда упустити у то кад Мијага није знао ништа конкретније да каже. Замислите шта то значи доћи код команданта и рећи да му се спрема убиство, а да не знамо ништа конкретније о томе. Боље да се не петљамо у то и да себи проблем правимо”, рекао је други.

Сам Мијага није успео да упозори Ражнатовића јер је убрзо убијен те ’98. године, а Аркан годину и по касније. Убио га је Добросав Гаврић из Лознице. Ту одмах преко пута, са друге стране Дрине је Босна. Нисам сигуран да ли је Гаврић одговарао за убиство Ражнатовића и његових пријатеља Мандића и Гарића у Интерконтиненталу 2000. године.

Мијага са Глушчином сестром Милицом у друштву Бошка Радоњића – Бола Буља
Мијага са Глушчином сестром Милицом у друштву Бошка Радоњића – Бола Буља

Ево анегдоте везана за Мијагу коју је испричао Предраг Цигановић, у то време шанкер у кафићу “Акваријум”:
“Дешава се радња у Акваријуму, који је у том моменту држао Аца Радивојча. Једно недељно јутро, људи у кафићу седе, пију јутарњу еспресо кафицу са ђусом, улази Мијага са екипом Милија Лукић, Боцо, Глушча, Борош, не знам ни ја ко још, бејаху међ њима, елем, сви други који су били ту по локалу излазе из локала, плаћају, ужурбано одлазе… Заседа Мијага у сепареу испред шанка у коме ја радим, наравно то се не пита већ се кувају еспресо кафе, сипа се мала кисела или ти мали ђус, Мијага вади вагу малу за мерење и кесу злата, што прстења, што наруквица итд. Сваки прстен мери и говори колико који вреди и толико да се прода, свакоме од своје екипе дели да се то прода. У меувремену му испада један прстен и запада за сепаре, који је немогуће померити осим кад се буде локал селио да се развали цео сепаре и тада се могао прстен узети. Каже покојни Мијага ок, нека га, ко га јебе, ко га нађе нека му, нек заради. И наравно, када се затварао Акваријум, Аца Радивојча је нашао прстен.”

Ево још једне приче која је везана за Мијагу, која ми је притигла мејлом, али је пошиљалац желео да му не помињем име:

“Један сељак из једног села из околине Ужица имао је болесну ћерку, која је морала да иде на операцију у Русију. Био је газда, имао је и имања и стоке, али толико живог новца није успео да скупи. Оде код једног, тада познатог ужичког зеленаша и задужи се са неком клемпа каматом на 2 године. Врати се кући и 7 дана касније пошаље дете на лечење.

Операција прође у реду, ћерка на опоравку, кад месец дана касније звони телефон. Зове га дотични зеленаш и каже како мора што пре да му врати новац, пошто паре нису његове него Мијагине, и овај га звао да их врати назад. Мијага је у то време био алфа и омега у Ужицу и околини и зеленаш је намерно поменуо његово име да би уплашио човека да одмах плати. Човек почне да кука како не може тако брзо да скупи паре, како је већ вратио једну рату на време и остале ће му платити на време. Међутим, овај ни да чује, каже да је Мијага звао и претио да ће доћи њему на село, запалиће му кућу и шталу. То је наравно била измишљотина. Човек и даље говори да нема паре, а зеленаш му каже да је он добар са другим зеленашем, да иде код њега да позајми, па да му донесе. Он не види други начин. Оде мученик код њега, позове се на првог зеленаша. Овај каже: Звао ме је, није проблем, али ја не могу да ти дам на 40% камате већ морам на 60. Шта ће човек, позајми и однесе оном првом паре. Три месеца касније, иста прича, други зеленаш зове, прети, каже: Долазио Мијага, завртао уши, нађи паре што пре, не занима ме како! Човек му каже да је разгласио по селу да продаје ливаде, вратиће му паре, само док нађе купца, али јок! Предложи му други зеленаш да оде код трећег, јесте велика камата, али може одмах да му да паре да исплате Мијагу, па ће у међувремену ваљда продати нешто земље да га исплати.

Овај, шта ће, оде у „Десетку“, седне за сто, наручи пиће и пита конобара како може да контактира Мијагу. Миле, седео два стола од њега, чује то, устане и пита што га тражи. Човек сав сломљен почне да објашњава шта је било, дете му се опоравља, све паре до задњег динара ће му вратити, само да прода нешто земље, моли га и куми само да му да времена. Овај каже: „Седи ту, попиј пиће и смири се“. Зовне двојицу својих клинаца који су били ту, да им кључеве од кола и пошаље у то село да се распитају о човеку, је ли тачно све што прича. Они оду, сврате код пар људи, између осталих и код једног рођака Мијагине прве жене и сви им кажу да је човек поштен, имућан, али се ето задужио код неких зеленаша због ћеркиног лечења. Врате се они у Десетку и испричају Мијаги који је још седео са овим човеком. Он га пита од кога је прво позајмио паре, он каже име. Мијага устане, оде до шанка, узме телефон, окрене га и каже: „Чуо сам да си неке моје паре позајмио неком човеку, ево човек је дошао код мене у Десетку и вратио све до последњег динара, тако да немој више да га дужиш, и спусти слушалицу. Врати се за сто и каже: Иди пријатељу кући, нек ти је ћерка жива и здрава и јави ми се ако те неко опет буде звао за те моје паре, и да му број „Десетке“.

Човек се цео живот клео да му је Мијага помогао као нико у животу, покојни је сад, ћерка се удала и основала своју породицу.“

У међувремену, у Ужицу стасали су неки нови клинци који су решили се супротставе Мијагиним правилима које је увео у ужичком подземљу, између осталог да нема дроге . Њих двојица су се решили да то ураде јавно. Дејан Ненадић из Ужица, урадио је то из личне освете, али није успео у намери. У октобру 1995. пуцао је у Мијагу на тераси пицерије “Десетка”, али га је само ранио у шаку. У пуцњави је ранио Горана Павловића, који је седео за истим столом и случајне пролазнике, Игора Симеуновића (свог рођака) и Бранка Дробњаковића. Ненадић је осуђен на 4 године затвора.

Мијага са супругом
Мијага са супругом

Други је био Стеван Раковић звани Кореја, који је у својој намери успео 1998. године. Осим ситних крађа, није имао никакво озбиљније дело у криминалној биографији. Пре Мијагиног убиства Кореја је неко време боравио је у Италији, а свој досије отворио је и затворио такорећи у истом дану. Да ли је његов мотив лична освета, или организован план, или је једноставно хтео да буде “онај који је убио Мијагу”, никада се није сазнало. У штампи је писало:
– “У ноћи између петка и суботе, око 3,30 часова, у дискотеци “Би-бап”, првог међу ужичким жестоким момцима Миливоја Деспотовића Мијагу (42) убио је двадесеттрогодишњи Стеван Раковић Кореја из Ужица. Том приликом, Раковић је тешко ранио Деспотовићевог сестрића Горана Синђића Синђу (32) и Верицу Томашевић (20)”. Синђа је касније преминуо у болници.

Пратећи новинске исечке из тог времена нисам нашао ништа јасно о околностима под којима је затим убијен и Стеван Раковић Кореја, а његови мотиви да пуца у Деспотовића су и дан данас потпуна непознаница.

Те ноћи Мијага је са својим друштвом дошао у дискотеку која је, као и обично, била пуна. Сели су на галерију, а око пола сата касније ту се попео Кореја. Испалио је седам хитаца из свог пиштоља, пет у Мијагу, а по један у Горана Синђића и Верицу Томашевић. Свих пет хитаца погодило је Деспотовића, и то: у врат, у леву руку, три у груди (један право у срце). Горан Синђић је задобио прострелну рану грудног коша, а Верица Томашевић је погођена у надлактицу леве руке.

Међу посетиоцима Би Бапа настала је паника. Изјаве бројних сведока нису могле да дају одговор ко је и када убио Стевана Раковића Кореју, чије је тело, са смрсканим лицем, нађено код излаза дискотеке. Полиција је сумњичила тројицу за то убиство: Милију Лукића (50), Василија Брковића Васкета (27) и Слободана Марковића (28). На оптуженичку клупу је сео тада само Лукић, док су друга двојица била у бекству. Њих је суд теретио: “да су у ноћи између 3 и 4. априла ’98. године на вратима дискотеке „Би-бап” у Ужицу сустигли Раковића, оборили га на под и онда газили и шутирали, наневши му смртоносне повреде. Раковић покушао да побегне, али је у дискотеци у којој је било око 300 Ужичана настала паника, јер су сви покушавали да побегну кроз узана врата која су убрзо загушена, па је Раковић остао унутра и брзо је сустигнут. Његово тело нађено је у локви крви.

Лукић је пред судијом порицао било какву везу с убиством Раковића. Лукић је испричао да је у време обрачуна био под дејством алкохола, да је спавао и да је с Раковићем дошао у контакт једино у болници, где је овај пренет. Лукић је рекао да је у бесу продрмусао Раковића, ногом ударио у кревет и да су тада на његовим рукама и обући остали трагови његове крви.

Саслушан је и Владан Раковић, отац убијеног Стевана Раковића. Испричао је да је између његових синова и Деспотовићевог друштва и раније било несугласица и да је на његовог сина Стевана још у Италији ножем насрнуо Слободан Марковић, а да је његов млађи син добио батине у дискотеци „Би-бап” у Ужицу. Саслушани сведоци су углавном испричали да ништа нису видели и да су, када је почела пуцњава, у страху сагли главе и нашли се на поду.