Житни Пијац, ужички главни Трг (Први део)

479

Ужице је у свом средишту – ту где је Трг партизана, данас Градски трг, имало Житну пијацу. Пространа, са три стране кућа до куће, а према главној улици отворена, изузев једне грађевине, доминатне кантаџинице, и чесме са богатим млазем чисте и питке воде. На Житној пијаци се мерило и продавало жито по чему је пијаца добила име. Није тај простор са три стране био затворен. Од главне улице секла га је Артиљеријска уличица, која ће проћи све до касарне изнад Житне пијаце, а опет бочно, један узани сокак је долазио до улице која иде од главне узбрдо, према Ракића дућану и Клисури. Простор пијаца је био је поплочан храпавом калдрмом, мирисао је на смолу, катран, тамјан. Ту је било веома бучно од лупе казанџијских и браварских чекића и грлатог рекламирања разне робе. Около су биле бројне трговине, радње и други локали.

Житни пијац између два рата
Житни пијац између два рата

Сем жита, ту на наткривеним тезгама се продавало суво месо или бели мрс . Белеле су се у качицама коцке мекога младог сира или преврелог, старог, као кост тврдог, сира. Међу коцкама сира понекад су се жутеле или црвениле укисељене паприке. Жут или бео, прекривен лаким ланеним платном, кајмак је био наслаган у карлице у слојевима који су подсећали на листове неке дебеле књиге. Изнад тезги су биле разапете велике плоче сланине, венци кобасица, сува ребра, стеља и пастрма, пршуте свињске, прасеће или говеђе. Све је ту мирисало на дим. Слојањена кавурма се шаренела, а тамножути чварци су били ситни, суви и растресити као најситније исчен дуван. Касније су добили име “дуван чварци”. Било је ту пројиног брашна, грнчарије, сукна, тканине, разне врсте столарских производа за кућне потребе. У радњама око пијаца могло се купити све – од колонијалне робе до радио апарата. Био је ту и један киоск где су продаване цигарете “Сава”, “Драва”, “Ибар” и “Морава”, таксене марке, лозови, савски дуван и папир за савијање. На пијаци је било и чачанских производа – парадајиза, паприка и осталог зелениша. Ту је увек било сељака из околине, из Поточања, Крваваца, Глумча, Карана, Рибашевине, који су продавали лубенице… Било је ту свега и свачега, долазили су ту и Далматинци, на чијим је садуцима било бријача, четкица, сатова, игала и других разних стварчица од метала. Где су биле улице 7. јули (Маге Магазиновић) и “Страхињића Бана” текао је Уремовачки поток или Прљов поток.

С десна на лево, на месту где је била Вартексова продавница, идући тада од Мегдана поред “Јовановића апотека” (и данас је ту апотека), на углу где је данас болнички солитер, била је гвожђарска радња Миодрага Ковачевића. Кад се пође поред фризерске радње и мале продавнице шећерлема Милана Пековића, долазило се до се кафане – пивнице “Цар Душан”, браће Милорада и Мила Шмакића. Они су се мењали са браћом Грбић Савом и Радом 1923. године, који су се преселили у претходну Шмакића кафану, у улици Сердара Мићића, данас Петра Ћеловића, ниже према Касапчића мосту на Мегдану.

Кад су дошли партизани у ослобођено Ужице, на Житној пијаци учестали су митинзи. Говорници су своје беседе узвикивали са тих тераса, често украшених пиротским ћилимима, све док нису напрвили говорницу у коју су узидали и чесму која се данас налази на скверу на Слануши.

Пазарним даном пијацу притисну сељаци и тада би ваљало видети шта се све ту продаје и купује осим жита. Источна страна житне пијаце сва је у занатским радњицама – казанџије, клонфери, бравари… Све што сељаку треба, ту је, а опет, сељаци нуде оно што ће грађанима користити. Живо је то било место и кад није дан за пазар, а деце понекад за три мале вароши. Голубари скупљају просуто зрневље, клинци се пентрају по тезгама, неки покушавају и да на калдрми заиграју фудбал, што није било лако.

Послерани Житни пијац
Послерани Житни пијац

“У Ужице сам долазио из Здравчића као дете на обрамци корпе са трешњама на пијацу. Пролазећи био сам опијен чарима трговачких излога, дивио сам се тој тада “збрци” занатских радионица – опанчарских, ковачких, пекарских, абаџијских, бојаџијских, дуванџијских, а највише мирису тазе сомуна и врућа печења. Све ми се чинило нестварним. Од превозних средстава путем и улицама су пролазила кола са волујским запрегама, коњаници, понеки фијакер, а још ређе аутомобил, са продорним трубама, од којих су пролазници у пеленгирима, широко скројеним чакширама од тамо мрког грубог сукна, са истим таким гуњем и црвеним шалом око главе и јанџиком о појасу одскакивали у страну као пред црним ђаволом”. Сећао се стари Арса Томић.

На углу, где је била агенција “Турист”, Милош Љубојевић је држао од 1934. године до 1948, познату кафану “Обилић”. И ова кафана је имала повелику салу и увек је била пуна гостију. Била је то прва ужичка кафана у којој је засвирао радио. Љубојевић није дозвољавао да се седи у кафани и слуша радио, а да се не попије пиће, зато су многи, нарочито деца, седели испред на тротоару, чуљили уши да би слушали програм. За време избора или неких важних политичких догађаја, да би народ искупљен на Житном пијацу сазнао вести и резултате, радио је изношен напоље. И ова кафана је имала одличан роштиљ, најбоље ћевапчиће. Ужичани су запамтили да је негде 1938. године ту наступила осмогодишња девојчица, која је свирала дворедну хармонику и певала као “славуј”. Била је то Радојка, много касније познати дуо Радојка и Тине Живковић, за које је знала цела Титова Југославија. Милош Љубојевић је био је познат по томе што је од 1935. године држао под закуп и кафану – башту код Ружића источника у Великом парку.

Идући од гвожђаре према месту где је била пошта, са леве стране су биле зграде за становање, а на месту где је сада пролаз према фонтани испред Градске каване, била је велелепна кућа Косте Вранешевића Бојаџије. Одатле је према ондашњој житној пијаци водила уличица у којој је било доста радњи – берберских, шустерских, опанчарских… Са друге стране те улице, преко пута куће Косте Бојаџије, крупног човека са великим брковима, била је Пецовића Радња и Дрцова Кућа, ту је била и радња Димитрија Дрндаревића, трговца, баш преко пута Костине куће на углу улице, која је некад водила, из садашње Петра Ћеловиша, према Житној пијаци, где је сада поменути пролаз према Градској кафани…

Више кафане “Обилић”, уз њу била је радња Петроња Ђорђевића, бравара, који је правио плугове, шпорете, дрљаче. До ње су тројица Албанаца, Дрмуш, Алија и Шукрија, отворили посластичарницу у којој су продавали сладолед, лимунаду, шећерлеме, сутлијаш, кисело млеко. Сваки час су излазили испред и викали “Оди, ладна боза!”. Ту у радњи су и живели. Ужичани су ову посластичарницу најчешће звали “Код Турчина”. Пре њих је тамо, где је Делта банка, један Албанац држао бозаџијску радњу, где је Дрмуш радио и учио занат.

Сељак продаје дрва са коњчета на Житном пијацу
Сељак продаје дрва са коњчета на Житном пијацу

Ту негде где је улаз у Градску кавану, налазила се пекара Мирка Вукадиновића. Он је занату научио сина Радована, који је нешто касније водио ову пекару. Даље је била радња Радише Миловановића, казанџије, који је претходно радио код Јакова Петровића и био један од његових 20 радника у радњи на Росуљама. Године 2005, ту на кући код Цере вулканизера, на капији постојала су два нацртана казана. Израђивао је казане за ракију, бакраче, раније за топљење масти и кување “меће”. До њега је била опанчарска радња Добросава Кузеља. Сухомеснате производе, сир и кајмак, Ужичани су могли да набаве у радњи Млађена Росића, који је био родом из Негбине, одакле је добијао златиборски мрс. До њега је био Гојко Ђенић, козопред, који је од козије длаке правио зобнице, брисаче за ноге, покриваче за коње и волове. До њега је била радња коју су ужичка деца највише волела, трговачка радња мешовите робе Ратка Ирића, у којој се могао наћи велики избор дечијих играчака.

Поред Градске каване и Банке некада је ишла улица. Ту је шустерску радњу имао Гојко Станић. Његов сестрић, Цвеле Томић, био је тада један од најбољих ужичких певача, а певао је и у хору “Златиборска вила”. На почетку те улице била је трговачка радња и кућа Павла Дрндаревића, до ње Јелисијева кућа који је продавао качице за сир и кајмак. Ту је била и пекара Рада Вукомановића. До њега је био Гојко Станић, који је пред радњом имао винову лозу као украс. До њега је имао радању Милош Алексић, који је продавао воће и поврће. Следећи је био абаџија, који је шио народна одела.

Ту су биле и канцеларије адвоката Ива Ратковића и Драгана Николића. Иво је био весео човек, многи су волели да буду са њим у друштву. “Кад се Иво насмеје, као да је наилазио јак налет развигорца”. Адвокат Драган је имао сина “Кебла”, фудбалера чији је надимак наследио Слободин Ас Александар Вуловић Кебло. Следећа је била берберска радња Брана Јеремића, па кућа и магацин трговца Петра Пржуља и његове Мице, на коме су била препознатљива гвоздена врата, где је продавао жито и друге прехрамбене производе. Перо је на Златибору гајио преко хиљаду оваца и у својим продавницама продавао њихов пуномасни сир и кајмак. Имао је и радњу где се данас налази Хотел “Златибор” и кућу где је гвожђара код старе робне куће. Перов унук, такоће Петар Пржуљевић је 2005. био председник ужичког монархистичког клуба “Краљ Петар Први”. Затим је ту била кућа трговца Ковачевића.

Следећа је била “зграда поглаварства”, дугачка приземна зграда, а предходно је ту била кафана у којој се једино могао попити какао, за оно време репрезентативни објекат. Кафана је у овој згради радила док је зграда општине била у згради где је данас Градска галерија. И за време Ужичке републике ту је било седиште Управе вароши. Унутра су преграде биле лучне и то је свим просторијама давало леп изглед.

Када већ говорим о тадашњем центру нашега Ужица, да нешто више кажем о општинској и средској власти у Ужицу. У општинској управи су радили: деловођа Ђурић, Бранко Богдановић, Рашо Рашковић, Љубо Вуловић, Вилиман Госуновић, Кантранџуја Мирославић (Гвозден) Петровић и добошари Десимир Крстовић, Коста Михајловић, Станоје Јовановић. После Првог светског рата није било општинске полиције, само један “полицајац”, кварталник Остоја Словић. Преседник окружног суда је био Урош Ђорђевић, а судије Божо Гордић и Тико Селаковић. У Средском суду судије су биле: Јово Страњаковић, Буде Селаковић, ту је био и Милан Милекић архивар, благајник Драги Авакумовић, док је јавни тужилац био Миливоје Бућић. Наравно, Ужице је тада имало и адвокате: Ђока Драшковића, Јова Боровића, Стојана Анђелића, Ива Ратковића, Драгана Николића, Страјина Поповића, Добрила Јокановића, Вељка Кремића, Сима Терзића и Власта Милетића.

У другом делу зграде поглаварства ватрогасци, а на крову зграде сирена за узбуњивање
У другом делу зграде поглаварства ватрогасци, а на крову зграде сирена за узбуњивање

Са друге стране општинског дворишта, према артиљеријског касарни, данас Библиотеци, била су паркирана двоја, троја кола за превоз мртваца, за превоз ђубрета и прскање улица. Ужичанини су у овом времену много полагали на хигијену. Ужице у то време није имало канализацију до већине кућа, па су по двориштима, на заклонитим местима, били пољски клозети. Да не би дошло до заразе, неко је морао да чисти јаме када преврше и почну да пресипају. Општина је имала свога чистача клозета, Митра Вилотијевића, званог Митар Фапи. Митар је живео са породицом на Међају у малој усамљеној кућици. Када је остарио, нашао је помоћнике – били су то брачни пар “Ђуро и Рада”, који ће наставити његов “занат” и после његове смрти све до 1964. године. Многи старији Ужичани су их се сећали: “Рада је била висока, а Ђуро ниског раста, имао је једва педесет килограма. Становали су у једној уџерици у Међају. Пука сиротиња. Од алата су имали кутлачу направљену од швапскога шлема, шабар за оно што остане иза човека кад чучне, и обрмачу дугачку три метра, чврсту, да се не би сломила под теретеом: куд би онда од смрда и беса пролазника и комшија! Кад би јаму развршили, захватали су муљевину кутлачом и пунили чабар. Кад га напуне кроз рукунице би провлачили обрмачу и између себе носили до најближег потока или њиве и ту изручили, често и у Ђетињу. Свој посао су обављали ноћу, када никога нема. Они су сами себе називали “говнари”, па их је тако звало сво Ужице”.

У дворишту поглаварства су били ватрогасци, а на крову сирена, која је обавештавала о пожару. Ватрогасна традиција у Ужицу зпочиње 1908. у Ткачници, а после ослободилачких ратова 1918. године Петар Ћеловић, Љубомир Романовић и Доброслав Јевремовић оснивају Ватрогасно друштво у коме су радници Ткачнице, Ложионице и фабрике оружја. 1935. друшво прераста у званичну професионалну ватрогасну чету. Ужички ватрогасци су имали свој хор, позоришну трупу, комплет блех музику са професионалним капелником Ненадовићем. Недељом су свирали у хладњаку вилењаку, у Малом парку, док је војна музика свирала за празнике.