Житни Пијац, ужички главни Трг (Трећи део)

441
Стара Дринчића кафана са тендом и тезгама испред, 1931. године
Стара Дринчића кафана са тендом и тезгама испред, 1931. године

До саме куће првог ужичког апотекара Љуба Суботића, на адреси улица Артиљеријска бр 1, била је веома стара кафана, браће Дринчић, Драгомира и Чедомира. Касније је та стара кућа срушена, па је ту био празан плац до изградње данашњег Трга. Ову кафану је Чедомир узео под закуп 1931. године од познатог ужичког трговца Лазара Јовановића. Испред ње су биле пијачне тезге, где су Трстеничани продавали грожђе у некадашњој амбалажи од шећера у коцки. Неке ужичке кафеџије су ту откупљивали грожде у повећим количинама и од њега правили вино. На средини калдрмисаног платоа пијаце била је “кантрџиница”, а доле према главној улици, чесма Трговачке – занатске омладине, која је у првој деценији двадесетог века била у хладу једнога кестена, јединог дрвета на “житној пијаци”.

Ниже је била још једна кафана Милорада Раденковића, “Чачанина”, “Ловачка касина” или “Код ловца”, позната по његовој жени Ради, изузетној куварици. Велики број Ужичана се у овој кафани хранио, такозвани “абоненти”, чије свакоднево долажење се звало “костирање”. У овој кафани су се хранили глумци позоришта “Животић”, кад год су гостовали у Ужицу. Много је породица одавде носило ручак кући. Омиљене су биле Радине сарме, “да не можеш ни једну да поједеш колика је”. Ту је храна била тако добра да су се дружили сви, без обзира на социјални статус. О Преображењу су се у овој кафани обављале припреме за коничке трке, извлачени бројеви, падале опкладе и проглашавани победници. Обично су то били коњи Миловића, Цвијовића и Бонџулића из Добродола (Луново село). Најпознатији јахачи су били Шопаловић из Мачката, Витомир Кукањац и Чачанин отац Зарије капелника у Хотелу “Златибор”. Касније су Рада и Милорад држали кафану у својој кући у Коштици.

Када се сиђе на раскршће “Прљовог потока” или места где је “Бранкова пекара”, а преко пута робне куће “Прогрес”, на четири угла четири кафане: кафана “Три сељака”, Павла Пејатовића, затим позната кафана “Београд”, Михаила Пашића. На четвртом углу кафана “Код занатлије”, Михаила и Цвете Јелисавчић, а на углу, где је касније годинама била посластичарница “Зора”, кафана Вељка Тодоровића.

Павле Пејат са штапом и жирадо шеширом боемише уз хармоникаша на колима кума Вајде Остојића
Павле Пејат са штапом и жирадо шеширом боемише уз хармоникаша на колима кума Вајде Остојића

На Главној улици у делу тамо где је некад био клуб пензионера, касније продавница обуће Ципелићи, преко пута Пашићеве кафане “Београд”, налазила се кафана Павла Пејатовића, познатија као “Пејатова кафана”, уствари “Код три сељака”, у кући професорке Милице Станковић. Павле је преузео Сава Зејаковића – Зејака 1932. и није јој мењао име. Пре него је отворио своју кафану, Пејат је изучио занат и келнерисао код Драгомира Дринчића, Вељка Лазића и Марка Ристића. Како ми је причао његов син Златко, ћерка Кека и унук Драгољуб, “Пејатова кафана је имала дугачку салу, собе за преноћиште, и штале за смештај стоке, комплетну услугу за сељаке из околине, нарочито када је у Ужицу било време вашара. Једно време у овој згради на спрату је била “Буарска школа”. Уз Пејатову кафану, тамо где био је Месаров бифе, више те зграде била је пекара у којој су радили два понајбоља Ужичка пекара – Бранко Ковачевић и Миленко Словић, касније само Словић, веома познат по својој лепињи, “да све прсте одгризеш“. До пекаре, кућа у којој је живео пуковник Станковић. “Леп човек са још лепшом супругом и предивним кћеркама европски одевеним, увек официрски, парадно нагиздан, са сабљом са белом кићанком”. До ње кућа Анђелића, преозбиљног човека који је живео са мајком и ћерком.

До кафане "Три сељака" Словића пекара
До кафане “Три сељака” Словића пекара

Михаило Пашић, рођени Чајтинац, сишао је у Ужице 1918. године и све до 1931. радио у разним кафанама као келнер, код Рада Грбића, Драгомира Дринчића. Кафану “Београд” је отворио 1931. године у некадашњој “Наумовића кафани”. Уз “Београд” је била пекара у којој се смењивало више ужишких пекара: Танасије Петаковић, Раденко Станимировић Труман, Раул Вранић. У кафану Томе Наумовића долазили су отмени гости, народни посланици, већином су се скупљали политичари и водили партиске разговоре, чиновници, трговци сви су волели тазе печење и хладно пиће. Из суседне пекаре је био отворен шалтер кроз кога је протурано тазе печење. Пашић је са овом кафаном пословао десет година, све до 1941, када је отишао у рат. Била је то лепа кафана са билијаром. Испред су били баштански столови са карираним столњацима, чије је госте штитила од сунца и кише већа тенда од раног пролећа до касне јесени. Уз сатлук ракије од два деци, служена је бесплатна салата од печене паприке и парадајиза. Кафана није имала кухињу, зато је се ортачила са пекаром до ње, на чијим се ћепенку увек могла наћи свежа лепиња, а на пању печење. У кафани се јело оно што су пекари спремали – калинџо, паприкаш, лепиња са све, разна печења. Најбоље су кафана и пекара сарађивале када је са пекаром радио Недељко Станимировић – Труман, који је знао сем пекарских послова и келнерај. Пашић је наставио традицију Наумовића, па су и код њега долазили утицајни политичари. Био је омиљен и код радника.

Преко пута кафане Милорада Раденковића, која се налазила где је данас стара Робна кућа, преко улице на углу где је данас банка, била је кафана Цвете Јелисавчић. На “Прљовом раскршћу”, док није прекривен Уремовачки поток, ту где се и данас после јаких киша наталожи муљ, грање и камење, налазио се дрвена “платица” (мостић), скоро паралелно са улицом којом се и данас може ићи према мосту у “Међај”. Била је то угледна кафана коју је још пре првог светског рата отворио Михаило Јелисавчић, родом из Заовина, иначе сарач. За време првог светског рата умро је од последица епидемије тифуса, па га је у послу веома успешно наследила супруга Цвета.

Од 1938. ову кафану држи Љубиша Бурлић, отац познате ужичанке талентоване певачице Радмиле Бурлић. До Бурлића кафане је била кућа Божа Шеге, који је имао неколико коњских запрега и превозио пошту за Бајну Башту, Косјерић и Златибор. После његове смрти су ту два Македонца отворила посластичарницу, коју је купио неки Душко, а затим је ту Ивко Новковић отворио берберницу.

Ту где је хотел Златибор и Конинг зграда, била је Палата ткачнице са локалима, а у суседству Бурлина кафана са тендом
Ту где је хотел Златибор и Конинг зграда, била је Палата ткачнице са локалима, а у суседству Бурлина кафана са тендом

До њих је била палата Ткачке радионице, са приземљем и два спрата. У приземљу су била четири локала: први Ткачничин, други, највећа ужичка манифактурна радња, углавном женске робе, браће Секулића, а трећи Радосава Павловића. Пошто се овај одселио из Ужица, ту је брат апотекара Јована Јовановића отворио продавницу намешаја. У четвртом је била апотека Николе Стевановића, ученика Љубе Стефановића. На спарту те једине ужичке “палате”, становао је хирург Брачанац са женом Бранком гинекологом, познати и по томе што су имали аутомобил. Ту је становао и доктор Шуњеварић, зет Јосипа Јекличке, који је био познат по томе што је имао дванаесторо деце. Даље је била кућа трговца Милана Пашића са два локала. У првом је он продавао робу, а у другом је била фотографска радња Милана Дулановића, оца фотографа Вести “Дусе”. До њих је била продавница сухомеснатих производа Војина Пауновића Бруха, којих није било у ужичком крају: мартадела, крањских кобасица, салама…

До ње је била радња Божовића и Влада Савића у којој су продаване шиваће машине, а до ње поменута продавница мешовите робе Пера Пржуља. Ту је била и трговинска банка, најјача у Ужицу. Поред ње је водила улица за ондашњу Зелену пијацу. Све набројано после Бурлине кафане било је на простору где се данас налази стара послератна војна стамбена зграда према Ђетињи, на кеју, а са њене леве стране у Палати привредна банка, коју је купио Драго Алексић, абаџија, када је Драги Аранђеловић, који је ту био акционар, отворио биоскоп на спрату зграде, где је гвођара “Кадињача”. Алексић је тада одлично радио, комплет одело је шио за 120 динара.

Кафана Београд
Кафана Београд

До банке су били шнајдери ортаци Владе Митровић, Остоја Ковачевић и Раде Ристовић. Код Влада су често свраћали ондашњи скојевци Слободан Пенезић Крцун и Жељо Ђурић. Даље су били фотограф Станиша Дебељовић, који је држао радњу звану “Фото Холивуд” и његов отац Свето књижар, па Мишо Зекавица Тавања, касапин који је држао и “народну кујну”, где се јефтино могло јести кувано јело. За време окупације у овој народној кујни су се хранили немачки војници. До Зекавћића су били Кузељ и компанија: Арсеније Милосављевић, Гојко Тамбурић и Митар Поповић опанчари. До њих велика манифактурна радња Николић и Мијушковић, отац Милана Мијушковића фотографа и некадашњег власника Радија 31. Вељков ортак је био Десимир Мисаиловић Каранац, ожењен из чувене породице Тика Јокановића.

Даље је била радња Љуба Илијића Калабе опанчара. Наспрем кафане “Обилић”, на месту где је данас Лутрија, била је кафана Миленка Мракоњића “Златно буренце” у Петаковића кући.