Златиборске рабаџије и рабаџилук некад и сад

2857

И данас има правих рабаџија, ликова који преносе нешто воловском запрегом. Данас, кад су путеви солидни, транспортна средсва усавршена, ова професија важи за једно од најтежих и најугроженијих занимања. Рабаџија се унајмљује када треба да се нешто пренесе кроз шуму или преко неког слабо приступачног терена, куда би трактор или камион теже прошао него један мученик са два измучена вола.

Рабаџија између два св. рата
Рабаџија између два св. рата

Рабажије, као и киријџије су транспортовале робу, али не на коњима, већ су то чинили на колима у које су начешће били упрегнути волови. У турско доба било је кола, али су због лоших путева биле ретка. Остало је записано да је тек 1850. дошао из Београда преко Ваљева у Ужице један паша на колима и даље отпутовао у Босну. Кола која су се употребљавала половином 19. века била су сва од дрвета, веома гломазна и неудобна. Точкови су били од једног парчета дрвета, оструганог од неког ширег дебла што је отежавало кретање. Касније се кола усавршавају, праве се од више делова (паоци), али су и даље без металних окова и металних делова. У првим деценијама 20. века, на колима се точкови окивају шинама, као и многи други делови се мењају, да би већ шездесетих година, када рабаџије полако нестају са путева, појављују кола са аутомобилским точковима, које су назване “гумерабе”.

Данашњи рабаџија
Данашњи рабаџија

Прва кола у Ужицу је набавио прота Гаврило Поповић, а одмах после њега трговац Обрад Дрндар и возе се важни као на тријунфу, право на Златибор. Касније су та кола заменила коњска кола, чезе, фијакери и сл. на којима су се превозили путници. Кад је грађена прва ужичка електро централа, Риста Тешић је пројектовао посебна кола која су вукла три или четири пара волова. На њима су ужичке рабаџије дотерале тешке делове за централу.

Баш на Златибору у ужичком крају рабаџије се појављују с краја 19. и почетком 20. века и то као превозници грађе из Чавловца у Ужице или из Доње Јабланице до ћирине пруге. Кад су почели да раде рудници у Бранешцима и Јабланици, рабаџије су превозиле руду до Ужица. Аутомобили су били ретки, па су рабаџије ишле главним путевима у групама од по десетак запрега. На колима, сем тога што су превозили, носили су и храну за волове.

Кола која је кунструисао Риста Тешић да се дотереју тешки далови за прву централу
Кола која је кунструисао Риста Тешић да се дотереју тешки далови за прву централу

Знало се где ће ноћити и одморити се. На пут су кретали у “прве пјевце”, што значи пре зоре. У току дана се неколико пута одмарало, волови су се испрезали, пили воду, јели и одмарали се. Пред вече журило се да се стигне на сигуран конак. Ако би их затекла ноћ на путу направили би од кола “кару”, квадрат од четворо кола, у средини би наложили ватру, дали воловима да једу. И они би вечерали, обично сира и проје. Неко би спавао, неко причао или певао уз гусле. Пре зоре би “укочили” волове и кренули.

Златиборске рабаџије кад би вукле грађу, онда би кола “растакали”, одвајали задњи део од предњега, а држао их је влачег – дебели ланац на дужину трупца. Руду су вукли на канатама, а сено на лотрама. Мање терете су вукли само на предњем делу кола, који се издвојен звао двоколица. На двоколицу се стављала смарица или кривача, како су је понегде звали, и на њу стављали џакове.

Рабаџијање до данас није нестало, само се изменило. Рабаџије су заменили шофери на тракторима и камионима.