I danas ima pravih rabadžija, likova koji prenose nešto volovskom zapregom. Danas, kad su putevi solidni, transportna sredsva usavršena, ova profesija važi za jedno od najtežih i najugroženijih zanimanja. Rabadžija se unajmljuje kada treba da se nešto prenese kroz šumu ili preko nekog slabo pristupačnog terena, kuda bi traktor ili kamion teže prošao nego jedan mučenik sa dva izmučena vola.
Rabažije, kao i kirijdžije su transportovale robu, ali ne na konjima, već su to činili na kolima u koje su načešće bili upregnuti volovi. U tursko doba bilo je kola, ali su zbog loših puteva bile retka. Ostalo je zapisano da je tek 1850. došao iz Beograda preko Valjeva u Užice jedan paša na kolima i dalje otputovao u Bosnu. Kola koja su se upotrebljavala polovinom 19. veka bila su sva od drveta, veoma glomazna i neudobna. Točkovi su bili od jednog parčeta drveta, ostruganog od nekog šireg debla što je otežavalo kretanje. Kasnije se kola usavršavaju, prave se od više delova (paoci), ali su i dalje bez metalnih okova i metalnih delova. U prvim decenijama 20. veka, na kolima se točkovi okivaju šinama, kao i mnogi drugi delovi se menjaju, da bi već šezdesetih godina, kada rabadžije polako nestaju sa puteva, pojavljuju kola sa automobilskim točkovima, koje su nazvane “gumerabe”.
Prva kola u Užicu je nabavio prota Gavrilo Popović, a odmah posle njega trgovac Obrad Drndar i voze se važni kao na trijunfu, pravo na Zlatibor. Kasnije su ta kola zamenila konjska kola, čeze, fijakeri i sl. na kojima su se prevozili putnici. Kad je građena prva užička elektro centrala, Rista Tešić je projektovao posebna kola koja su vukla tri ili četiri para volova. Na njima su užičke rabadžije doterale teške delove za centralu.
Baš na Zlatiboru u užičkom kraju rabadžije se pojavljuju s kraja 19. i početkom 20. veka i to kao prevoznici građe iz Čavlovca u Užice ili iz Donje Jablanice do ćirine pruge. Kad su počeli da rade rudnici u Branešcima i Jablanici, rabadžije su prevozile rudu do Užica. Automobili su bili retki, pa su rabadžije išle glavnim putevima u grupama od po desetak zaprega. Na kolima, sem toga što su prevozili, nosili su i hranu za volove.
Znalo se gde će noćiti i odmoriti se. Na put su kretali u “prve pjevce”, što znači pre zore. U toku dana se nekoliko puta odmaralo, volovi su se isprezali, pili vodu, jeli i odmarali se. Pred veče žurilo se da se stigne na siguran konak. Ako bi ih zatekla noć na putu napravili bi od kola “karu”, kvadrat od četvoro kola, u sredini bi naložili vatru, dali volovima da jedu. I oni bi večerali, obično sira i proje. Neko bi spavao, neko pričao ili pevao uz gusle. Pre zore bi “ukočili” volove i krenuli.
Zlatiborske rabadžije kad bi vukle građu, onda bi kola “rastakali”, odvajali zadnji deo od prednjega, a držao ih je vlačeg – debeli lanac na dužinu trupca. Rudu su vukli na kanatama, a seno na lotrama. Manje terete su vukli samo na prednjem delu kola, koji se izdvojen zvao dvokolica. Na dvokolicu se stavljala smarica ili krivača, kako su je ponegde zvali, i na nju stavljali džakove.
Rabadžijanje do danas nije nestalo, samo se izmenilo. Rabadžije su zamenili šoferi na traktorima i kamionima.
