Знаменити Ужичанин, Дробњаковић Ђорђе – Ђоко Мајмун

1710

Рамс (1996. Године новински чланак: “Ђоко и килави Радовани)

Ђорђе Дробњаковић - дете
Ђорђе Дробњаковић – дете

Обично велики људи пролазе крај нас. А ми их не знамо. Кога брига више за уметност, за мајсторлуке, кога је више брига за шалу и мајмунлуке? Човек је напокон негде одлутао. Тражи неке друге уметности, неке друге мајсторе, а мајмунима су одавно израсли велики дуги очњаци. Није им више до шале. А до јуче је било шале – “велике и мале”. До јуче је било мајмунлука, у комшилуку, граду, лову, риболову, па чак и преко. Преко Дрине и Рзава.

За њега је добро што је отишао. А за нас штета што нам однесе шале. Остадосмо свакако скамењени – “килави Радовани“. Осташе само сећања:

“Јебо вас онај ко вас поведе у лов. Јебо вас онај ко вам даде тако блесаве керове. Не зна се више да ли сте ви блесавији или та ваша пашчад – “килави Радовани”.“ Тако би почео своју тираду кад би нам зец у општем метежу и вреви паса готово пролетео кроз ноге.

Млади Ђорђе Дробњаковић, увек је волео лов и псе балканске гониче
Млади Ђорђе Дробњаковић, увек је волео лов и псе балканске гониче

А ко нас је повео? Ко нас је наоружао? Ко нам је купио или поправио тек купљену пушку, која није хтела да опали? Ко нам даде и препоручи ту пашчад?

Па све он, чувени ужички пушкар Ђоко Дробњаковић, алиас Ђоко Мајмун. Некад Ђокица, некад „Златно око“, а некад „Онај Ђоко“.

Поправи нам пушке, направи нове. Дај боже да нису биле од водоводних цеви. Али су брате, биле сигурне и добро кресале. А она „блесава пашчад“ била су штенад од његове чувене Беле и Витеза, гонича, који још дуго година, деценија, а можда и више никада неће потерати зеца овим просторима. Никад се више неће чути „песма“ правих гонича. Одведе их Ђоко у вечна ловишта. Можда смо то и заслужили, јадни и бедни – „килави Радовани“.

Ђоко Дрбњаковић седи на водоскоку у Парчићу за време окупације
Ђоко Дрбњаковић седи на водоскоку у Парчићу за време окупације

Оде и Миле Икац, одведе Цига. Оде и Миломир Басур, одведе Лиона. Оде Мијо Ђокић, одведе Микана и Цига. Оде Мудреша Јово, одведе Булу. Оде Ранко Зубар, Сировина, фотограф Лазић, Шево, Мутавџија, Милан, Саво Поповић, Киро, Тадиша, Млађо Казанџија, Чанчо Милован, Живко Конда, Владе и Деле Ђујић, Горчета из Глизе, Жиле из Рожанства, Милан, Милета, Бране Станковић…

Одоше и одведоше са собом керове. Остадосмо само ми „килави Радовани“. Једино нам још оста да пишемо реферате и да их честито испратимо – а они су то заслужили. Уз почасни плутон.

Секција Царина – или подружница? Окупи се тог дана на Доварју. Ту су многи другари, па чак Шериф и Неџо из Струмице, подно Мустафиног гроба. Дошли да испрате „великог друга и мајстора – пушкара Ђока Дробњаковића – Мајмуна. Да му одају последњу почаст и сећање – да његова пушка није никад слагала, да су његови штенци од Беле и Витеза увек били најбољи. Да пушци коју он поправи више није требао мајстор. Да су с њим ловови били весели и незаборавни.“

Ђоко Мајмун се "мајмунише", прави фаце уз шале
Ђоко Мајмун се “мајмунише”, прави фаце уз шале

Око раке се окупила маса света. Другови из Првог партизана, где је још код Пошингера са њима Ђоко почео да ради, а затим отишао у инвалидску пензију због леве шаке коју му је пушка разнела, јер је увек експериментусао сам, а не да други настрада.

Припреми се! – командова шеф ловаца са Царине – Неђо Јеротијевић. „Пали“!“ – „Пали“!“ Из обе цеви грунуше око четрдесет ловаца. Тек што је зинуо да каже „Остав!“- однекуд са неба тресну мртва сврака поред саме Ђокове раке.

Син Ђоков Мијо се фотографисао поред медведа кога је уловио Ђоко
Син Ђоков Мијо се фотографисао поред медведа кога је уловио Ђоко

„Даде Ђоко поене за Ловачко друштво“ – Добаци неко из масе – јер ловци су обавезни да сваке године дају поене у облику убијених сврака, врана, паса скитница итд. Или да плате новчану надокнаду. Ово изазва општу смејурију међу присутним. „Мора да нам он увек направи неку шалу“ – добаци Мићун – „Па, баш и данас“.

Вече је било тихо и сунчано. Баш као да чекамо срндаћа негде у Босни. Сви су већ отишли. Само његови Љубо и Мијо, његова жена Перуника, ћерка Деса и његови другари ловци.

Евоцираћемо успомене. Не можемо да верујемо да је он ту под малом хумком. Осећамо га да је овде са нама, да нас подбада и задиркује. Да смо ми његови „килави Радовани“. Да нас само зафркава… Зато и суза нема.