Ко је био тај знаменити Ужичанин Милош Трифуновић, чија је кућа како време пролази све знаменитија?
Рођен је у Ужицу 1871, преминуо у Београду 1957. године. Године 1894. завршио је у Београду Филозофски факултет и био суплент у Ужичкој гимназији, а затим и професор. За народног посланика у Ужичком срезу изабран је по први пут 1902. Од тада је биран за посланика Скупштине Србије и Југославије до 1938. Неколико пута је био секретар Народне скупштине и министар просвете у више мандата. За време Првог светског рата и касније био је министар грађевине. Као министар просвете је много тога је учинио за Србију отварањем многих школа, најпре основних.
Политички је припадао Радикалној странци и био извесно време њен први потпредседник, тридесетих година је водио странку уместо Станојевића. Био је веома цењен у различитим новинама за које је писао… Одбио је понуду краља Александра 1929. да састави Владу. Као министар у пензији прихватио је функцију председника Месног одбора Југословенске радикалне странке у Ужицу 1935. године. Душан Симовић му је понудио ресор просвете у влади 1941. За време другог светског рата био је у избеглиштву и био неко време председник избегличке Владе током 1944, која је била наклоњена НОП-у. Зато је после рата изведен пред суд и осуђен на 8 година робије, а после две године је ослобођен због својих заслуга за Србију. Један је од оснивача у Београду Удружења Ужичана 1923.године, које је материјално помагао.
На другој фотографији је кућа Милоша Трифуновића данас, налази се уз Верговића куће на углу према Саборној Цркви. Саграђена је 1912.год. Знаменита кућа која се данас налази на ужичком Светосавском тргу. Фале податци о пројектанту ове куће, али сумња пада на важног архитекту Бранка Таназевића (Чаково у Банату 1876 – Београд 1945). То је један од најпознатијих српских архитеката сецесије и српско-византијског, националног стила. Завршио је два факултета, Технички у Београду и архитектуру у Минхену. Инспирацију је црпео из народног неимарства, узор му је била моравска кућа са луцима, уметнички вез и савремено ћилимарство у Србији. Гледајући његово прво дело у Косовској 47 у Београду зграду Телефонске централе, све рачено може се приметити. Успешно је помирена традиција и модерно, ту је и ребраста сецесиска купола, разноврсни неоморавски отвори, фасада је живописна слична мотивима тадашњег српског ћилимарства… Његов рад је и Министарство просвете, касније Дом Вукове задужбине. То је неосредњовековна полихромија са наглашеним ћилим фасадама, где се са рељефом св. Ђорђа у забату композиције с колоритом српске тробојке јасно препознаје идеологија националног стила.
Од куда веза Таназевића са Ужицем? Његов отац лекар је службовао у Ужицу, тако да су неке приватне везе, нарочито са једним министром, могуће… Сем тога, кућа је пројектована у време највеће активности Бранка Таназевића. Према историчару уметности Дејану Радовановићу, највећи доказ да је ужичка кућа Трифуновића Таназевићева специјалност мотив “лепенке”. Употреба тог мотива на фасади приватне куће је сигуран доказ за индетификацију овога архитекте.
Ужичанка, историчарка уметности др. Гордана Лазић, пише о Трифуновића кући:
“Кућа је зидана у високом партеру, са истакнутим средњим ризалитом, над којим је постављена атика. Испод кровног венца налазе се маскерони женских глава, чија дуга лелујава коса као слап пада низ зидно платно, одвајајући прозоре један од другог. И флорална орнаментика широке траке која се, уместо кордонског венца, пружа дуж читаве фасаде према улици, још један моменат који кућу Трифуновића сврстава у архитектонски стил сецесије. Ипак, декоративни мотив триглифа, испод кровног венца, пореклом са античких храмова, а обавезан детаљ у академској архитектури, говори нам да веза између академизма и сецесије у српској архитектури нису тако радикално прекинуте као у другим европским земљама.”
Трифуновића кућа данас. Необично ужичко здање на Тргу Светога Саве. С једне стране строга сецесија фасаде са маскеронима женских глава, јединствен пример у Ужицу, а са друге први ужички весео мурал “Риба која је прогутала свет”, некадашњих најмлађих академских сликара, кога је наружио постављен кош и три новоотворена прозора на овој значајној ужичкој кући. У сваком случају, питање је да ли је и том муралу ту било место. Или том назор углављеном кошу у близини Цркве, Музичке школе, Гимназије, месту центра писмености, науке, културе, духовности и некадашњег господског Ужица кога више нема.
