Нема Ужичанина који не зна за Зрњову и Драгову воденицу. „То су за свакога чаробни симболи лозинке припадности овом граду“, рече један песнички расположен Ужичанин. Када се пође на ужичку железничку станицу или ка „новој пошти“ преко Ђетиње, мора се проћи поред зграда које су некада биле воденице. Прво ће наићи на Драгову воденицу, која је сада ресторан „Ловац“. А затим у Зрњову, где је кафана „Мачков угао“. Овај део града тих тридесетих година је био периферија, пун старих, али и лепих кућа, и такав је остао дуго времена.
И Драгова и Зрњова воденица су биле пример народног градитељства. Снадбевале су ужичке пекаре. Њих су од локалног Турчина купила браћа Радован и Радисав Прљевић, па је Зрњова воденица дата као мираз сестри Сенији, када се удала за Зрњевића. Друга је остала у власништву Радована Прљевића, који је продао Толу са Царине. Радованов услов је био да сви Прљевићи мељу жито бесплатно. Прељевића је било баш много, Толе дао у закуп воденицу, па је договор заборављан (чак су се Прљевићи судили око права да бесплатно мељу). За разлику од Зрњевића, воденице која је имала пет воденичких каменова, Толова је била нижа и имала три и била под закупом. Толе није имао деце, па је било доста наследника, међу којима и Остоја Василић познати професор, директор ужичке Гимназије, који је имао жену Лулу, сина Јанка и кћер Оливеру. Наследницима је исплаћена солидна сума, па је Толова воденица постала Драгова, тј власништво Драга Петровића. Имала је посебан јаз све до изградње данашње бране на плажи. Тада је јаз за Драгову воденицу насут земљом и затрпан. Иначе Толе Радовић је први Србин воденичар на Ђетињи, пошто је од Турчина купио ову прастару воденицу. Када ју је купио, Драго Петровић ју је срушио и на њеном месту направио нову, модернију.
Сећам се, почетком седамдесетих година, старога воденичара Драга, који је седео пред својом водницом сваког лепога дана, у друштву свога огромнога жутог мачка, кога је много волео, па му је чак масивним вратима воденице пробушио посебану округлу рупу, да мачор може по својој вољи да улази и излази. Драго Петровић је рођен у Ужицу 1899. Живео је до 1974. године. По природи је био бистар Ужичанин и као воденичар се бавио успут необичним пословима. После Првог светског рата, 1921. године, организовао је у великој сали старог Хотела „Златибор“ филмске пројекције, за које је штампао филмске плахате на којима је позива Ужичане да „виде слике које иду“.
Чувена је била и Драгова плажа, коју је изградио на јазу испред воденице у дужини од 150 метара, оградивши простор дрвеном оградом. Драгова плажа је имала и дрвене кабине, затвореног типа, посебно за мушкарце и даме. На тој плажи је највише ужичких тинејџерки из виђенијих кућа научило да плива. Вода је била бистра, песак чист, а купање се плаћало један динар. Улазнице је продавала Драгова жена Јованка, која је остала у сећању по својој љубазности. Када се купалиште напуни и она се придружила и купала. Познаницима је кувала кафу. Девојке су носиле купаће костиме, у једном делу, разнобојне, а мушкарци црне гаћице, старији беле и нешто дуже. Та дугачка и висока ограда није дозвољавала да купаче ико узнемирава. Најчешчи гости су биле занатлије и трговци, јер су радње у летње спарне дане биле затворене од 13 до 16 часова. У оквиру плаже био је “ладњак” од испреплетаног грања и лишћа, где се могло добро појести уз хладно пиће.
Никола Петровић, син Драга Петровића, завршио је еконоомију. После рата је пребегао на запад и обрео се у далеком Мексико-Ситију, где се запослио и након некога времена стекао сопствену банку. Никола Петровић из Јазова је један од најуспешнијих Ужичана који су се задесили далеко од свог родног града, постао је председник националне банке Мексика. После смрти свога оца Драга, седамдесетих година је Ужицу поклонио његову воденицу. Данас се ту налази ловачко удружење и кафана “Код ловца”.
Зрњевићи су пореклом из Херцеговине. Тривун Зрњевић се родио у Мокрој Гори. За време Другог српског устанка са оцем је дошао Ужице. У Ужицу је живео дуго, умро је у 93. години новембра 1908. Сахрањен је на Доврају. По занимању је био трговац, ожењен са Сенијом Прљевић, која му је у мираз донела воденицу. Тривун се бавио политиком уз Алексу Поповића, вођом ужичких напредњака, народног посланика, председника Народне скупштине. Тривунов син Драган у браку са Милицом Зрњевић имао је три сина. Око воденице су бринуо најстарији, Миодраг. Завршио је Вишу педагошку академију у Београду и радио у Среској привредној комори, у Заводу за запошљавање у Ужицу, до пензије 1994. године. У Воденици Зрњевића пружане су воденичарске услуге готово за читав ужички срез, јер им је воденица била најбоље опремљена. Узимали су и до 5 килограма жита на самлевених 100 килограма, а варошанима у новцу. На Драгову и Зрњову воденицу највеча је навала била на Петковицу, када се од народа није могло проћи Ужицем.
Миодраг Зрњевић се сећао да је воденичарски посао у Ужицу био и опасан: “Ђетиња је тада, увек у пролеће од отапања снега, или после провале облака, надолазила и разливала се, јер корито није било регулисано. На излазу из клисуре Ђетиња је била зајажена са 12 устава. Једном ме је комшија воденичар Драго пробудио усред ноћи, узнемирен надолазећом водом после јаке кише. Понео сам ћускију да помоћу ње подигнем уставу, ризикујући живот, јер је вода свом снагом нагло надирала на отвор. Вртложења и ковитлаци су били тако јаки, да сам се једва одупирао, а имао сам утисак да ће ми ноге поломити, као тестером одрезати.”
Тада настарији рођени Ужичанин, деведесет трогодишњи Јово Росић, евоциорајући своје успомене 2004. године, издвојио је свој доживљај из детињства који му је заувек остао у сећању: – “Мати ме је послала у Драгову воденицу да купим осам кила пројиног брашна. Ђетиња је била јако надошла. На месту где је сада дрвени мост (ту је сада бетонски), код робне пијаце или бувљака (ту је сада паркинг и место обележено за цркву), била је узана платица са дрвеним праговимна. Кад сам се враћао застао сам на средини, као опијен, и посматрао како ми се готово испод самих стопала, ваљају мутни големи клобуци, као облаци. У задњем трентку сам схватио да сам у опасности и пожурио док су се замном осипале дрвене летве, као дирке некакве паклене клавијатуре, готово сустижући ме. Само што сам стао на обалу недалеко од чесме ‘Табане’, ‘ниска’ се просула нестајући у големим таласима.”
