Nema Užičanina koji ne zna za Zrnjovu i Dragovu vodenicu. „To su za svakoga čarobni simboli lozinke pripadnosti ovom gradu“, reče jedan pesnički raspoložen Užičanin. Kada se pođe na užičku železničku stanicu ili ka „novoj pošti“ preko Đetinje, mora se proći pored zgrada koje su nekada bile vodenice. Prvo će naići na Dragovu vodenicu, koja je sada restoran „Lovac“. A zatim u Zrnjovu, gde je kafana „Mačkov ugao“. Ovaj deo grada tih tridesetih godina je bio periferija, pun starih, ali i lepih kuća, i takav je ostao dugo vremena.
I Dragova i Zrnjova vodenica su bile primer narodnog graditeljstva. Snadbevale su užičke pekare. Njih su od lokalnog Turčina kupila braća Radovan i Radisav Prljević, pa je Zrnjova vodenica data kao miraz sestri Seniji, kada se udala za Zrnjevića. Druga je ostala u vlasništvu Radovana Prljevića, koji je prodao Tolu sa Carine. Radovanov uslov je bio da svi Prljevići melju žito besplatno. Preljevića je bilo baš mnogo, Tole dao u zakup vodenicu, pa je dogovor zaboravljan (čak su se Prljevići sudili oko prava da besplatno melju). Za razliku od Zrnjevića, vodenice koja je imala pet vodeničkih kamenova, Tolova je bila niža i imala tri i bila pod zakupom. Tole nije imao dece, pa je bilo dosta naslednika, među kojima i Ostoja Vasilić poznati profesor, direktor užičke Gimnazije, koji je imao ženu Lulu, sina Janka i kćer Oliveru. Naslednicima je isplaćena solidna suma, pa je Tolova vodenica postala Dragova, tj vlasništvo Draga Petrovića. Imala je poseban jaz sve do izgradnje današnje brane na plaži. Tada je jaz za Dragovu vodenicu nasut zemljom i zatrpan. Inače Tole Radović je prvi Srbin vodeničar na Đetinji, pošto je od Turčina kupio ovu prastaru vodenicu. Kada ju je kupio, Drago Petrović ju je srušio i na njenom mestu napravio novu, moderniju.
Sećam se, početkom sedamdesetih godina, staroga vodeničara Draga, koji je sedeo pred svojom vodnicom svakog lepoga dana, u društvu svoga ogromnoga žutog mačka, koga je mnogo voleo, pa mu je čak masivnim vratima vodenice probušio posebanu okruglu rupu, da mačor može po svojoj volji da ulazi i izlazi. Drago Petrović je rođen u Užicu 1899. Živeo je do 1974. godine. Po prirodi je bio bistar Užičanin i kao vodeničar se bavio usput neobičnim poslovima. Posle Prvog svetskog rata, 1921. godine, organizovao je u velikoj sali starog Hotela „Zlatibor“ filmske projekcije, za koje je štampao filmske plahate na kojima je poziva Užičane da „vide slike koje idu“.
Čuvena je bila i Dragova plaža, koju je izgradio na jazu ispred vodenice u dužini od 150 metara, ogradivši prostor drvenom ogradom. Dragova plaža je imala i drvene kabine, zatvorenog tipa, posebno za muškarce i dame. Na toj plaži je najviše užičkih tinejdžerki iz viđenijih kuća naučilo da pliva. Voda je bila bistra, pesak čist, a kupanje se plaćalo jedan dinar. Ulaznice je prodavala Dragova žena Jovanka, koja je ostala u sećanju po svojoj ljubaznosti. Kada se kupalište napuni i ona se pridružila i kupala. Poznanicima je kuvala kafu. Devojke su nosile kupaće kostime, u jednom delu, raznobojne, a muškarci crne gaćice, stariji bele i nešto duže. Ta dugačka i visoka ograda nije dozvoljavala da kupače iko uznemirava. Najčešči gosti su bile zanatlije i trgovci, jer su radnje u letnje sparne dane bile zatvorene od 13 do 16 časova. U okviru plaže bio je “ladnjak” od isprepletanog granja i lišća, gde se moglo dobro pojesti uz hladno piće.
Nikola Petrović, sin Draga Petrovića, završio je ekonoomiju. Posle rata je prebegao na zapad i obreo se u dalekom Meksiko-Sitiju, gde se zaposlio i nakon nekoga vremena stekao sopstvenu banku. Nikola Petrović iz Jazova je jedan od najuspešnijih Užičana koji su se zadesili daleko od svog rodnog grada, postao je predsednik nacionalne banke Meksika. Posle smrti svoga oca Draga, sedamdesetih godina je Užicu poklonio njegovu vodenicu. Danas se tu nalazi lovačko udruženje i kafana “Kod lovca”.
Zrnjevići su poreklom iz Hercegovine. Trivun Zrnjević se rodio u Mokroj Gori. Za vreme Drugog srpskog ustanka sa ocem je došao Užice. U Užicu je živeo dugo, umro je u 93. godini novembra 1908. Sahranjen je na Dovraju. Po zanimanju je bio trgovac, oženjen sa Senijom Prljević, koja mu je u miraz donela vodenicu. Trivun se bavio politikom uz Aleksu Popovića, vođom užičkih naprednjaka, narodnog poslanika, predsednika Narodne skupštine. Trivunov sin Dragan u braku sa Milicom Zrnjević imao je tri sina. Oko vodenice su brinuo najstariji, Miodrag. Završio je Višu pedagošku akademiju u Beogradu i radio u Sreskoj privrednoj komori, u Zavodu za zapošljavanje u Užicu, do penzije 1994. godine. U Vodenici Zrnjevića pružane su vodeničarske usluge gotovo za čitav užički srez, jer im je vodenica bila najbolje opremljena. Uzimali su i do 5 kilograma žita na samlevenih 100 kilograma, a varošanima u novcu. Na Dragovu i Zrnjovu vodenicu največa je navala bila na Petkovicu, kada se od naroda nije moglo proći Užicem.
Miodrag Zrnjević se sećao da je vodeničarski posao u Užicu bio i opasan: “Đetinja je tada, uvek u proleće od otapanja snega, ili posle provale oblaka, nadolazila i razlivala se, jer korito nije bilo regulisano. Na izlazu iz klisure Đetinja je bila zajažena sa 12 ustava. Jednom me je komšija vodeničar Drago probudio usred noći, uznemiren nadolazećom vodom posle jake kiše. Poneo sam ćuskiju da pomoću nje podignem ustavu, rizikujući život, jer je voda svom snagom naglo nadirala na otvor. Vrtloženja i kovitlaci su bili tako jaki, da sam se jedva odupirao, a imao sam utisak da će mi noge polomiti, kao testerom odrezati.”
Tada nastariji rođeni Užičanin, devedeset trogodišnji Jovo Rosić, evociorajući svoje uspomene 2004. godine, izdvojio je svoj doživljaj iz detinjstva koji mu je zauvek ostao u sećanju: – “Mati me je poslala u Dragovu vodenicu da kupim osam kila projinog brašna. Đetinja je bila jako nadošla. Na mestu gde je sada drveni most (tu je sada betonski), kod robne pijace ili buvljaka (tu je sada parking i mesto obeleženo za crkvu), bila je uzana platica sa drvenim pragovimna. Kad sam se vraćao zastao sam na sredini, kao opijen, i posmatrao kako mi se gotovo ispod samih stopala, valjaju mutni golemi klobuci, kao oblaci. U zadnjem trentku sam shvatio da sam u opasnosti i požurio dok su se zamnom osipale drvene letve, kao dirke nekakve paklene klavijature, gotovo sustižući me. Samo što sam stao na obalu nedaleko od česme ‘Tabane’, ‘niska’ se prosula nestajući u golemim talasima.”
