„Užičani ne moraju do Nijagarinih vodopada. Veličanstveni huk vode koja pada pa srebro svojih kapi i dahom svoje radosti, ili bola, nudi jedinstveno uzbuđenje. Dovoljno je naći se dole, u podnožju Velike brane, da bi ste dokučili koju snagu nosi ta voda sa planine, kakvoj ni stenoviti masivi uz korito nisu odoleli.
Visoki zid velike brane i stremen kamenih obala celo to duboko jezero Đetinje grle surovim zagrljajem. Nepristupačne obale ovoga dela kanjona Đetinje, veruje se, doprinosu bogastvu ribljeg staništa u toj vodi. To su najkrupniji primerci klena, pa pastrmki, a na samom početku jezera – tamo gde se voda Đetinje tek smiruje – najkrupnije krkuše, one brkate…
Iznad velike brane Đetinja se probija kroz stene, lomi se, peni, skače u vis pa stropoštava u stenovite kazane. Tako je naročito na mestu koje se zove Skakavci. Na samom ulasku u branu brza Đetinja udara u visoku stenu kao da bi da je odnese. Silnom masivu nad kojim je trag davnoga puta za Dubrovnik, reka je uspela da izdubi osnovu.
I tu, odbijena preprekom snažnijom od sebe, pravi polukružni široki i duboki vir. Stvara vir i dine lepoga peska na obali. Iz vira brzačićem otiče lepa reka u novi vir… I tako još jedared u treći. Otiče bistra, čista i hladna reka, a na dubokom dnu svakoga od tri vira, milioni raznobojnih oblutaka. Kao iz kakve riznice dragulja, zrcaju na sve strane svetlošću koja se čudesno prelama u Vodi. U ovom zemaljskom raju ljubav se rađa iznenada. Kome se to tamo dogodilo bilo je zauvek.“
Na fotografiji ispod užičke Nijagare tj. Velike brane, peca Mićo Kauboj. Na sledeće 4 fotografije posebna prirodna fontana „Skakavci“. Pričicu ispriča A. Milosavljvić dok Skakavce islika Z. Domanović
