Текст Живодарке Дацин:
Чекала сам тако, чекала, да ми сестра из Ниша пошаље још по коју нашу фотку из најранијег детињства, када смо се сви заједно окупљали код деде и бабе у наше, ондашње, Титово Ужице. Нове фотографије нису пристигле (што не значи да неће), али сам јој врло захвална и на овим које ми је послала, јер ни њих нисам имала, али сам се свега сетила… Е, то је оно право…на крају се живот ипак сведе на памћење предивних тренутака из сваке фазе нашег живота…И то је оно што увек свакога од нас оплемени, то су тренуци који нас врате у време невиности, нежности и искрене љубави…И то је нешто што нико нити може купити, а нити изгубити…
Елем, у Мршевић Мила и Даре, нашег деде и бабе (са ужичке стране) било је нас шесторо унучади. Тетка Боже и теча Бранко из Ниша: син Мића и ћерка Дара, па моји мама и тата, из Кикинде; две ћерке: моја сестра и ја, и ујак Петар и ујна Олга, у Ужицу, сина и ћерку: Микицу и Марију. Као мали, били смо нераздвојни. Разлика од најстаријег до најмлађег је била 8 година. Написаћу и редоследом: Мића и Кока, исто годиште, па Дара, ја, брат Микица и најмлађа сестра Марија. И док смо били, баш као овде на слици, увек смо сви заједно обављали све оброке у кући (знате оно, прво деца да ручкају, а онда ми старији), скупа се играли, где год се ишло (у то време са дедом или неком од тетака), опет сви заједно као пачићи… чак смо и вече гледали да сви скупа и у једној соби спавамо, а слично смо и сањали, само што живот увек припреми сценарио за свакога, па тако и за нас понаособ…
Све је то било дужи низ година, док као нисмо мало “порасли”, неко пре, неко после. У том периоду мој најдражи ортак за све био је мој најомиљенији брат Микица. Њега сам највише волела. Са њим сам се увек најбоље разумела, дружила, причала, али ме је и учио многим “мушким” друштвеним играма. Сећам се да смо се завлачили испод веранде и ту сам добила прве часове из покера.
Наша главна авантура из тог доба било је истраживање, иначе нама забрањеног залажења, подрума. Сећам се, веома велик, са специфичним мирисима који су били помешани између сушених меснатих производа нашег деде и бабиних ђаконија остављених за зиму. Подрум препун, а истовремено много слободног простора, што ће рећи како је све било уредно сложено. Али нас није интересовала храна. Често смо се ту играли и истраживали нама непознате предмете који су се у истом налазили. Али нам је увек некако мањкало времена за боравак у истом, јер смо све то сложно чинили да нас наши не “ухвате”, те је боравак у истом био и ограничен.
Авантура и доживљаја је било безброј, али ево једног од заједничких несташлука, а било их је, што јест’, јест’, као у сваком здравом детињству и одрастању. Дедино економско двориште, баш то у ком смо се сликали у прилогу, излазило је на кеј, а иза кеја одмах река Ђетиња. Коме је пало на памет, сада није ни важно, али смо сви, као мускетари, кренули за добром идејом. Из дворишта смо се испели на кеј, одмах иза кеја је било пар степеника и одмах се закорачи у реку. Било је лето, као и увек, август месец. Ђетиња је ту била нама до колена (или како коме, због узраста), значи не дубока, али зато брза. Ни једног тренутка нисмо помислили да кухињски прозор управо гледа у двориште и кеј, И да нас наши прате шта радимо у дворишту. И таман кад нашој успешној авантури није било краја од радости, замислите наш шесторо, сви гацкмо по Ђетињи, тек, на врх кеја појавила се тетка Божа са врбовим прутићем у руци и наложила сви напоље, један по један и то одмах. Није се имало куд изаћи него на исте те стапенице. Не знам да ли смо били кажњени или не, тек лепа то авантура беше.
А тек авантуре из Великог парка, посебно што нам је речено, тамо никако да не идемо сами. Али деца не би била деца, да… ма то је било сјајно, а сада знам и опасно, али чини ми се да у оном времену није било као данас. Не да ми се чини, него је тако.
Пошто је дедина кућа била у сред центра града Титовог Ужица, тада смо већ почели да се искрадамо и одлазимо на, за мене, најлепши Трг онога времена. Ту смо седели на клупама око споменика Титу и причали до бесвести, а онда смо још мало порасли, па смо кренули и на игранке. Нема везе што нас је било тада већ у годинама, када је разлика била уочљивија, били смо најглавнији на игранкама, где је главни вокални солиста био наш ујак Владе. ВИС Ере је имао репертоар популарне забавне и стране нумере. Наш однос са ујаком био је као да је наш најстарији брат. Баш тако, јер и јесте закаснело дете у деде и бабе. Обично смо седели за тзв. музичким столом и први тактови музике били су наши. Сви смо устајали и одмах у плес. Били смо јако важни. Онда су те игранке трајале до 23 часа, те са ујаком сви заједно кући. А доживљаја за препричавање, безброј… до следећег вечерњег изласка, до следеће игранке…
Онда је дошао период симпатија. Ту је већ дошло до “озбиљнијег” раздвајања међу нама. Заправо, наша браћа су гледале цуре, а Дара, Марија и ја постале смо врло блиске и једна другој се поверавале. Ту смо тајно почеле да пијемо кафу, па као да гледамо у шољу, те хоћемо ли видети симпатију или не. О како је то било прелепо, невино време. А моја рођена сестра, она је у том периоду имала свој свет, само је читала књиге.
И тако, сећања само навиру. И свако од нас кренуо је у неки свој живот. И све ређе смо се виђали. Чини ми се да смо последњи пут, нас шесторо били заједно на дан када ми се удала моја рођена сестра, а много давно то беше…
Данас, знам да баш и није морало тако бити, али тако јесте… Зашто? Као и на многа друга питања у животу, нема одговора.
Тешко ми је, али имам потребу да кажем: међу нама више нема Миће и Марије, али као и сви оне које смо волели, а нема их више, живеће са нама и у нашим причама.
