Sećam se kada sam sredinom osamdesetih godina 20 veka započeo posao sa prvim užičkim video klubom “Video Radionicom” do mene je stigao Bergmanov film iz 1963. “Tišina”. Film o dve sestre Ani i Ester, koje odsedaju u hotelu, u gradu smeštenom na severu Evrope. S njima je i Anin desetogodišnji sin Johan. Ester je frustrirana lezbejka bez budućnosti, a Ani je sklona potpunoj slobodi u seksualnom životu. Uskoro postaje jasno da sestre povezuje neobični i teški osećaj ljubavi i mržnje… Tišina u naslovu ukazuje na nemogućnost komunikacije među sestrama i sa stanovnicima grada, čiji jezik glavni likovi filma ne govore. I tako gledam ja film, film težak, Bergmanov, što sam i očekivao kad iznenađenje, glavna glumica, koju tumači švedska glumica Ingrid Tulin, opušta se uz muziku i užičku šljivovicu. U krupnom kadru je boca rakije na kojoj piše istaknutim slovima Užička šljivovica. Tada sam doznao da je užička „Ineks klekovača” uspela početkom šezdesetih da ubaci svoju šljivovicu u jedan Bergmanov film, što nije neko čudo za nas snalažljive ere a i filmofile kada se zna da su šljivovicu tih godina reklamirali šansonjer Iv Montan i glumica Simon Sinjore.
Do tada ja nisam pio rakiju, kada sam je probao, mislim da sam imao 18 godina, zapala mi je baš loša rakija. Njom me je ponudio Pele, koji je tada važio za užičkog lokalnog pijanaca, tu u parkiću kod stare železničke stanice.
Sedeo sam na klupici pored bazena sa vodoskokom i japanskim šarnima raznih boja i čitao Politikin Zabavnik, kada se pojavio Pele sa obaveznom cigarom u uglu usana. Kaže onim promuklim od rakije izjedenim glasom: “Gde si Vlajkovac, čitaš?” I sede, iz džepa izvadi flašicu od “Vitasoka” (Nekada Vitasokovi su važili za dragocena pića koja su se delila na guste i bistre. Prodavali su se u malim staklenim flašicama (0,25 l). U to vreme voćni sokovi se nisu pili nego pijuckali.) iz džepa, očepi i pruži mi, ja mahinalno nageh, odvratno smrdljivo piće koje me je gorelo, osetih muku… To je bio moj prvi susret sa užičkom šljivovicom, pa nije čudo što sam se iznenadio kad sam to video to u Bergmanovom filmu. Tek tada sam obratio značajnu pažnju na naše rakije, kod pravih užičkih domaćina, pa su danas uz crvenog Džoni Vokera moj omiljeni aperitiv.
U užičkiom kraju se proizvode najbolje rakije šljivovice. Nekada se po tome odvajalo selo na Zlatiboru koje se zove Šljivovica. Najbolja rakija se pravila od šljive požegače (madžarke).
Užice od 19. veku ima Rakijsku pijacu, taj deo grada u kojem se ona nalazila i danas nosi taj naziv. U vremenu između dva svetska rata Užice je bilo grad kafana, o čemu je i užičanin profesor Milorad Iskrin napisao knjigu. U njoj nas Iskrin spontano vodi u jedno vreme u kome su užičke kafane i pekare bile živi krvotok varoši koja je ubrzano naprdovavala zahvaljujući novim evropskim dostignućima ne odričući se sopstvene tradicije. U Kafanama pored kojih su pekare se odvijao društveni život, ujedno su se ispijale ogromne količine alkoholnih pića.
Taj magični, vedri svet kafana-boemskih sretišta, kafana-pozorišta, kafana-banaka i menjačnica, kafana bordela, kafana sastajališta, seljaka, zanatlija trgovaca… Mirisnog hleba, čorbastog pasulja, domaćih kobasica sa žara, pečenja sa panja. To je bio užički svet jednostavne i neophodne radosti za kojim mi koji smo ga i periferno osetili danas žalimo.
Vratimo se zaboravljenoj prošlosti. Do početka dvadesetog veka jabukovača se najviše pravila i pila u Užicu i široj okolini, imala je do 7 procenata alkohola. Takva je bila i vodnjika koju su pravili od šumskog voća, a posebna je bila od kruške takiše. Ovo piće sa malim procrntom alkohola zvali su „voćna turšija“.
Danas se užički kraj što se tiče pića ponajviše oslanja na svoju rakijsku tradiciju ima i svoj tradicionalni rakiski festival “Žestival”. Po selima zlatiborskog okruga svaka kuća ima manji ili veći šljivak i proizvodi rakiju. Gostima se uz kafu najčešće služi ta domaća rakija što i ja radim, i držim u tajnosti gde je nabavljam. Ipak, treba sačuvati od zaborava i deo istorije koji se odnosi na ostala pića koja nisu bila strana Užičanima. Postoje zapisi o proizvodnji vina u Užičkom i čačanskom kraju.
Užičani su u prošlosti najviše pili vina iz obližnjeg Čačka, Župe i Šumadije. Dosta kafedžija je kupovalo grožđe iz tih krajeva i sami proizvodili vino ovde u Užicu. Zapisano je da je 1893. godine u vino Željka Savića iz jeličkih vinograda pitko i prijatno vino srednjeg kvaliteta. Da Vinogradi u okolini Čačka na jugoistočnim stranama, dosta strmi, da je zemlja je većinom smonica, pomešana sa peskom negde sa krečnjakom. Narodno predsnje kroz guslarsku poeziju pripoveda o jeličkim vinogradima iz vremena Nemanjića, bana Milutina u Banjici, Atenici, Loznici i Pakovraću. Jelički vinogoradi nisu bili značajni po kvantitetu proizvedenog vina jer mesta na kojima su vinogradi nisu bili dobri za najbolja vina.
Podatci kažu da najveći deo čačanske doline u vreme dok se pravilo vino bio sličan požeškoj. U blizini reke Morave, zemljište je po sastavu ilovača, pretežno okrenuto prema severu poznatom magleom. Vinogradi su sađeni na većim nadmorskim visinama, dalje od reke. Zbog toga svega toga vino je bilo na granici kvaliteta i nije ga bilo mnogo pa su ga pili samo u čačanskom i užičkom kraju.
Krajem 19. veka učitelji pišu da u užičkim selima Orlovac i Štropac nailaze na ostatke zapuštenih vinograda starih i po sto godina, da su ti vinogradi propali u sporovima između Turaka i Srba za vlasništvo nad tim imanjima, „i Turci i Srbi iz inata su uništavali tu lozu da ne dospe u ruke rivalu“.
Dragiša Lapčević (1867-1939), užički tj. požeški istoričar, novinar i političar ostavio je svedočenje o užičkim i požeškim vinogradima. On piše da posle filoksere (Insekt donet iz Amerike koja uništava vinovu lozu koji se do 1860 iz Engleske proširila po Evropi), kada je započela obnova srpskih vinograda a na tržištu zavladala povećana tražnja za vinom pa su neki bogati užički i požeški domaćini osetili da bi mogli da zarade iako kraj iz koga su bili nije pripadao vinarskoj tradiciji. Da je zamah u razvoju vinarstva nakon filoksere po celoj Srbiji i navodi da od svih privrednih grana, najvidljiviji napredak kod vinarstva. da se Vinova loza podiže na sve strane i za te svrhe se odvajaju poprilična materijalna sredstva i trud. Lapčević kaže da je za nekoliko godina, u samom Užicu je posađeno preko 150.000 čokota, a još više u ostalim delovima kraja. Da novi vinari iz Užica nisu puno pridavali važnosti izboru loze iako su dobro znali posledice filoksere. Da su, materijal za sadnju uzimali iz najbližih jeličkih vinograda. On naglašava kao izuzetak Milana F. Stanića (tadašnjeg urednika užičkih narodnih novina „Zlatibor“ koje su se bavile lokalnim temama i problemima sela) koji je naručio američke sadnice i njih posadio, a ujedno i poklonio nekolicini svojih prijatelja da i oni posade vinograde.
Lapčević opisuje i vina iz užičkog i požeškog kraja. Po boji i bistrini kaže da se ona ne razlikuju od jeličkih tj. čačanskih, što i ne iznenađuje jer su vina od iste jeličke loze. Ali da jerazlika u kvalitetu, i da je to zbog neodgovarajzće klime za gajenje grožđa. Lapčević naziva lokalno vino „cevarikom“, a cevarika je lokalni naziv za loše vino koji je dopremano u zapadnu Srbiju iz Dalmacije.
Zapisano je da u Užicu i okolini 1893. godine podignuto nekoliko vinograda. U Karanu najveći vinograd posadio lokalni sveštenik Stevo Popović. Da se prvi vinogradi pojavljuju oko Arilja. da je trgovac iz Arilja poručio direktno od Srpskog poljoprivrednog društva 30.000 čokota američke loze, da je se zbog blizine Čačku i jeličkim vinogradima, vinogradarstvo prvo raširilo na istočnim krajevima Požege, u selima Tučkovo, Gugalj, Prijanovići i Družetići. Dobijeno grožđe iz tih sela koristilo se i za ishranu ali i proizvodnju vina. Zato je deo grožđa najčešće odlazio na prodaju u Užice i Požegu i od toga su vlasnici vinograda imali koristi i da su neke količine grožđa pretvarali u vino.
