Većina Užičana poznaje iz viđenja Stojana Halilovića Foceta. Manjina ga je upoznala lično i znala ga po nadimku “Mali zmaj” koji mu je prikačen zbog obožavanja filmova Brusa Lija. Bio je to hrabar i poseban dečak ali život ga je stalno gurao u stramputicu. Detinjstvo je proveo u Krčagovu u brojnoj porodici gde su svi sem majke bili muškarci poznati u gradu po svojim interesovanjima ali i porocima. Focetova sećanja na njegov dostadašnji život zapisani su 1996. godine.
Foce – Mali Zmaj kada sam ga ja upoznao u Omladinskom klubu gde sam radio nije trpeo autoritet i voleo je da se pobije. Samnom je imao poseban odnos, poštovao me i u vreme “Subotnje groznice” i Džona Travolte voleo je da igra i često prvi izlazio na podijum za igru. Voleo je da popije i u svom disidenskom karakteru stalno je prekršajno kažnjavan i često bio u zatvoru. Ispovest o njegovom dotadašnjem životu iprenosim u izvornom obliku baš onako kako je Foce govorio, Vesni Bogsavljević novinarki Užičke nedelje:
-“Znaš da me zovu Mali Zmaj. Bože, beži kad ja naiđem i nikada ne lažem. Slobode mi, Fuga mi i Kreza mi… Nadimak “Mali Zmaj” mi je dao Milija (Lukić), na plaži, dvojica, ko strvine, tada sam trenirao boks i karate, razbijem ih i bacim do ustave i eto. To sa tučama krađama i zatvorom nije za nas Haliloviće neko čudo, deca smo razvedenih roditelja. Otac vojno lice, ali pio I kurvao se, Majka više nije mogla da izdrži. Sad je u Bosni zarobljen od Hrvata…
Moj put, ha ha ha sa zakonom tj. mafijom Josipa Broza počeo je rano, još dete, maloletan. Oni mafija, mi mafija. Mi podzemlje oni iznad. Onako u italijanskom smislu, a ja nikada nisam bio u Italiji, trebalo je da idem. Samo malo vedrio po Nemačkoj. Gde je buvljak bio Luna park. Dva dripca primila plate, novčanici nabrekli, izvučem ih. Što? Imao sam 12 godina, majka nema para. Dolazim kući, uzmem nekoliko novčanica, ostalo vraćam u SUP čika Nikoli Megretu: “Čika Nikola, evo novčanici ispali nekome”. A, kako sam ih ispalio? Kasnije ordiniram po vozovima, otimam ženama tašnice, kradem, tučem se, Bože beži od Maloga Zmaja. Družim se sa ovim našim lopovima, mojim drugovima. Zna to celo Užice. Nema šata da se krije. Drago mi je što su moji drugovi postali neko i nešto. Ja njih sve volim Ii poštujem. Kad sam imao 16 godina zbog krađe bivam priveden, vezali me i tukli po tabanima, zali su i Cvetić i Megre. Osudio me Momčilo Krivokapić. Tada su mi sjebali mladost. Ej, Tukli me po tabanima. Ubili. Mom Fugu su u SUP-u nogu zeznuli i sad ima posledice, ma sve nas su ubijali od batina. Pitaj koga hoćeš. Onda kad su neke deportovali iz Italije,Ticu oterali u Zabelu, Mene u Kragujevac, počinju moji zatvorski dani. Bio sam po zatvorima oko 10 godina. Tamo sam, u Kragujevcu, istetovirao zmaja i Kip slobode, vidiš. Istetovirao me Mijaga, pola voda pola mastila. Sloboda. Kunem se u nju. Posle toga šalju me u Kičevo u JNA u kazneni puk. Tada sam se zabavljao sa Gocom, u vojsci raskinemo. Razočarao sam se, pucao u Albance i oduzeli mi pušku. Dobijao sam pisma i lovu od svih lopova. Pisale su mi i Cica Guzica, Jadranka, Zvezdana…
Na “Turistu” 1983. Godine, 10. Oktobra, Mali Zmaj bije se sa drugovima. To je bila najkrvavija tuča do sada u Užicu, Boroš, Liko, Sima, Mijaga, Despa, Milija, Popa… Svi se razbežali. Mene su prebili, ali i ja sam lomio. Jednom me Žarko Pičić tresnuo štanglom što sam mu bio sa ženom, odigo me od poda. Sačekao sam ga i ubio bi ga da ga nije spasao Fugo. Ma, tuča je bilo koliko hođeš. Nisu to bile tuče nego ubijanje. Onda te murija zatvori pa dobiješ I od njih.
Duvali smo travu i po stanovima i ostalo… Jedno vreme sam radio u “Partizanu”, što nisam ostao? Nije me držalo mesto. A, eto, i radio sam. Da skoro sam bio u zatvoru, zaista mi je dosta. Ali, poludim, napijem se, pobijem se. Tako to ide. Ne znam, pokušavam da se smirim, ali ne ide.
Da, bio sam na ratištu i sad odem povremeno. Otišao sam u Bosnu 1991. godine kao dobrovoljac, ne da pljačkam, da sam profiter davno bi nešto stekao kao drugi koji su se družili sa mnom. A ja nemam ništa. Otišao sam u Srpsku gardu kod Giške, šefa mafije. Nas 20 iz Užica. JNA nas baci da čuvamo Zemunik u Mostaru. Sve je to bila izdaja. Ljudi ne znaju pravu istinu. Mi smo se otrgli od njihove komande. Tukli smo ustaše. Sam sam tada ubio 4 sa TT-7,62.
Vraćam se u jedinicu, hapsi me Užički korpus. Dolazi general Torbica. Hteo sam da ga ubijem. Nas trojicu zatvaraju u Nevesinju. Prokopamo u zemlji tunel i pravo u kafić. Hapse nas. Strpali su nas u Bileća u vojni zatvor. Zamisli nas borce Srpske garde, Giškine crne uniforme, zajedno sa ustašama. Znači i mi i oni isti. Gde to ima? Čista izdaja. Ali zato sam ja u zatvoru pevao četničke pesme i tukao ustaše. Uprvnik zatvora je bio Hrvat, Josif Stević, bezbednjak. Naši vojnici, oni redovni, klinci su nas maltretirali, verovatno po naređenju. Govorili su mi da sam profiter a i prezivam se Halilović, otac Musliman i kao ja sam opasan. Otac mi je još u zatvoru. Šta da ti pričam. Nije Mali Zmaj loš, mali je, ali ima ogromno srce. Ja imam dokaze. Mogu me ubiti. Ja ionako idem na to. Baš me briga. Znaš jedan dan rata je kao tri u zatvoru pa biraj. Nije nemoguće da te posle skembaju.
Posle Bileća, proterali nas, da mi četnici više ne ratujemo. Prvo si im potreban pa posle se nosi. Ubijao sam mudžehadine, borba za život. Krv mi pala na oči, ogrezao sam, brate, i onda ko te šiša. Ma, ovaj rat je glup. Mi ubijamo njih, oni nas. Meni je stvarno njih žao, ali on je moj neprijatelj… Sada idem u Bosnu, borim se, pa se vratim da se odmorim i da ne poludim tamo. Naši nas čim dođemo u Višegrad jedva dočekaju a ne kao ovi naši ovde izdajnici.
Tako je to. Znaš ja spavam kao tigar, na oprezu… Mene će ubiti neka dandara, sigurno. Ja jedva čekam da poginem. Eto izazivam sudbinu. Opasan sam po zakon po budale, a za druge sam dobar… Bog čuva Srbe, ali smo mi najgluplji narod na svetu.”
Iako imam još ispovesti tadašnjih učesnika u građanskom ratu užasnih devedesetih, u novinskoj arhivi izabrao sam Focetovu zato što je naiskrenija i jasan primer tog nesretnog vremena. Pomenuta “dandara” nije ubila Malog Zmaja, živ je i zdrav, viđaju ga u Krčagovu… Korisno je da ova priča ostane u Užičkom nezaboravu ako nizbočega drugog ono zbog toga da sprečimo da nam se ovakve tragične situacije po mladost više nikad ne dogode.
Mijodrag Marijanović: -“Znajući svu tu generaciju, Foce je iskreno pricao. Ali ta tuča sto je pominje sa Turista 1983g, potpuno je drugačij bila . Tada su se sukobili sa jedne strane, Mijaga, Milija lukic, Despa. Sa druge Foce, mislim i Fugo, Nisam siguran i njihov brat Zoran, jos neko sa njihove strane.Tuča je bila krvava, i sa jedne i sa druge strane. Pobedila je Mijagina grupa. Konobari su pobegli u pomoćne prostorije, a gosti se razbezali. Bio je pravi haos l lom inventara. Dobili su po neki mesec zatvora i to je to. Znam da svaki Užičanin savremenik tog doba zna za ovu tuču.”
