Милан Поповић је био ужички легендарни професор историје ужичке гимназије. О њему су генерације гимназијалаца причале анагдоте. Био је омиљен међу колегама, ученицима, Ужичанима. Био је пасионирани планинар, инцијатор и оснивач планинарског друштва “Торник” у Ужицу још 1937.године. Организовао је планинарске походе, излете. Предводио је школске акције пошумљавања у којима су учествовале генерације. Године 1950. основао је ново планинарско друштво “Златибор”, био његов секретар, председник, а потом и његов доживотни почасни председник. Његова је заслуга што је планинарство у Ужицу постало организовано и масовно.
Рођен је 1908 у Карану, где је завршио основну школу. Ишао је у ужичку Гимназију, а студије историје и географије завршио је на Филозофском факултету у Београду 1933. године. Као професор историје, службовао је у Љубљани, Кочевју, а затим се вратио у Ужице. У Априлском рату 1941. је заробљен и као заробљеник је провео 4 године у немачким логорима. Сећање на детињство, службовање и заробљеничке дане забележио је у мемоарском спису, објављеном 1998. године. У књизи нема сувишне историјске приче ни моралисања, писано је искрено, непристрасно и занимљиво.
Године 2001. написао је још једну књигу, “Историја планинарства ужичкога краја”. Заслужан је за оснивање Пчеларке организације у Ужицу још 1937.године, која је успешно радила више од 60 година, а на страницама листа “Пчелар” објављивао је вредне прилоге.
Много се анегдота причало о професору Поповићу, али док сам ишао у ужичку Гимназију, знам да су се две заиста догодиле. Професор Милан Поповић годинама је штедео од своје не баш велике плате да би купио “Фићу”, а тада је био пред пензијом. Одвезао се фићом у мотел на Белој земљи. Док је седео и мирно пијуцкао пиће, бануо је кондуктер локалног аутобуса и са врата повикао:
– Ко путује нек изволи у кола!
По старој навици професор је скочио и ушао у аутобус. Тек кад је стигао кући, сетио се своје нове “Фиће”.
Професор Поповић је у моје гимназиско време водио планинарску секцију. Једне недеље је одвео своју планинарску групу у једну пећину у околини. Између осталог, док је све испричао о пећини, на крају је рекао:
– Овде људска нога није крочила!
Одјекнуо је смех. Сви су гледали у професорову ногу у гојзерици, са којом је стао у говно. Професор се није дао збунити. Рекао је:
– Други пут је људска нога крочила, и мирно кренуо ка изласку из пећине…
Милан Поповић нас је напустио 2002, али сећање генерација о њему и даље наставља да живи.
Бранислав Млађеновић: Иако сам ја заволео пећине уз Мома Аћимовића, ученика професора Милана Поповића, он је дошао као гост у наше друштво ПССД Севојно да полаже за званични курс спелеолога ПСС Србије, у организацији нашег друштва. Иако је био дупло старији од свих осталих учесника, трудио се и завршио курс. Легенда по свим питањима.
Снежана Ивановић: Ако се добро сећам, те 1976, када смо ми (моја генерација) били матуранти, отишао је у пензију. Нама је предавао историју краће време. Памтим да смо на часу певали неку песму на словеначком са њим, док је он истовремено дириговао. Било је нешто као “скупил се жабе… кре, кре, кре…”. Срећно доба. Сада би тај професор вероватно био кажњен. Фарисеји и лицемери су се одувек слепо придржавали форме. А ми смо са проф. Миланом Поповићем, поред историје, учили најважнију лекцију живота: како волети…
