Legendarni profesor užičke Gimnazije

1476
Profesor Popović na koktelu u opštini 2001. godine
Profesor Popović na koktelu u opštini 2001. godine

Milan Popović je bio užički legendarni profesor istorije užičke gimnazije. O njemu su generacije gimnazijalaca pričale anagdote. Bio je omiljen među kolegama, učenicima, Užičanima. Bio je pasionirani planinar, incijator i osnivač planinarskog društva “Tornik” u Užicu još 1937.godine. Organizovao je planinarske pohode, izlete. Predvodio je školske akcije pošumljavanja u kojima su učestvovale generacije. Godine 1950. osnovao je novo planinarsko društvo “Zlatibor”, bio njegov sekretar, predsednik, a potom i njegov doživotni počasni predsednik. Njegova je zasluga što je planinarstvo u Užicu postalo organizovano i masovno.
Rođen je 1908 u Karanu, gde je završio osnovnu školu. Išao je u užičku Gimnaziju, a studije istorije i geografije završio je na Filozofskom fakultetu u Beogradu 1933. godine. Kao profesor istorije, službovao je u Ljubljani, Kočevju, a zatim se vratio u Užice. U Aprilskom ratu 1941. je zarobljen i kao zarobljenik je proveo 4 godine u nemačkim logorima. Sećanje na detinjstvo, službovanje i zarobljeničke dane zabeležio je u memoarskom spisu, objavljenom 1998. godine. U knjizi nema suvišne istorijske priče ni moralisanja, pisano je iskreno, nepristrasno i zanimljivo.

Profesor Popović sa svojim đacima 1976. godine (foto Zoran Spalović)
Profesor Popović sa svojim đacima 1976. godine (foto Zoran Spalović)

Godine 2001. napisao je još jednu knjigu, “Istorija planinarstva užičkoga kraja”. Zaslužan je za osnivanje Pčelarke organizacije u Užicu još 1937.godine, koja je uspešno radila više od 60 godina, a na stranicama lista “Pčelar” objavljivao je vredne priloge.
Mnogo se anegdota pričalo o profesoru Popoviću, ali dok sam išao u užičku Gimnaziju, znam da su se dve zaista dogodile. Profesor Milan Popović godinama je štedeo od svoje ne baš velike plate da bi kupio “Fiću”, a tada je bio pred penzijom. Odvezao se fićom u motel na Beloj zemlji. Dok je sedeo i mirno pijuckao piće, banuo je kondukter lokalnog autobusa i sa vrata povikao:
– Ko putuje nek izvoli u kola!
Po staroj navici profesor je skočio i ušao u autobus. Tek kad je stigao kući, setio se svoje nove “Fiće”.

Milan Popović i članovi društva PSSD Sevojno (foto Branislav Mlađenović)
Milan Popović i članovi društva PSSD Sevojno (foto Branislav Mlađenović)

Profesor Popović je u moje gimnazisko vreme vodio planinarsku sekciju. Jedne nedelje je odveo svoju planinarsku grupu u jednu pećinu u okolini. Između ostalog, dok je sve ispričao o pećini, na kraju je rekao:
– Ovde ljudska noga nije kročila!
Odjeknuo je smeh. Svi su gledali u profesorovu nogu u gojzerici, sa kojom je stao u govno. Profesor se nije dao zbuniti. Rekao je:
– Drugi put je ljudska noga kročila, i mirno krenuo ka izlasku iz pećine…

Milan Popović nas je napustio 2002, ali sećanje generacija o njemu i dalje nastavlja da živi.

Branislav Mlađenović: Iako sam ja zavoleo pećine uz Moma Aćimovića, učenika profesora Milana Popovića, on je došao kao gost u naše društvo PSSD Sevojno da polaže za zvanični kurs speleologa PSS Srbije, u organizaciji našeg društva. Iako je bio duplo stariji od svih ostalih učesnika, trudio se i završio kurs. Legenda po svim pitanjima.

Snežana Ivanović: Ako se dobro sećam, te 1976, kada smo mi (moja generacija) bili maturanti, otišao je u penziju. Nama je predavao istoriju kraće vreme. Pamtim da smo na času pevali neku pesmu na slovenačkom sa njim, dok je on istovremeno dirigovao. Bilo je nešto kao “skupil se žabe… kre, kre, kre…”. Srećno doba. Sada bi taj profesor verovatno bio kažnjen. Fariseji i licemeri su se oduvek slepo pridržavali forme. A mi smo sa prof. Milanom Popovićem, pored istorije, učili najvažniju lekciju života: kako voleti…