Прво да се вратимо у прошлост Буара или пре „Бухара“, које не би требало да има везе са бувама, али ко ће га знати… Погледајмо у неке старе књиге – „Ужичка Црна Гора“ Љубе Павловића и у „Српски етнографски зборник, који је објављен 1925. А има и новијих, где се Буар помиње. У њима пише да археолошка истраживања на Буарској Градини указују да је овде постојало насеље у млађем неолиту, док старијих трагова има и у доњем делу села. Буарска Градина је неколико километара северозападно од Ужица, на платоу тешко доступне стране градског узвишења у Буару. Приликом реконструкције терена 1958. године, нађени су делови керамике, као и коштани и камени артифакти из новијег каменог доба.
У турском катастарском попису из 1476. помиње се као секо Кошчица. Становништво је досељено током 19. века најпре из Херцеговине.
– Бухар је низ ужичку Коштицу, која испод Града пада у Ђетињу. Коштица извире у Чаковини на Јеловој Гори и од њеног извора па до Ужица растурено је село Бухар. Изнад Коштице са западне стране диже се висока јеловска коса Сињевац, који се у доњем делу завршава просеченом таблом од тријаских кречњака и престаје са Склоповима на Ђетињи. Под овом таблом је ужичка Турица и бухарски Сињевац, обоје најплоднији крајеви овог села. Докле је западна страна Коштице једноставна без потока и јаких извора, само при дну просечена стапарским речицама и Сињевцем, који у Турици пада у Ђетињу, дотле је источна страна сва изломљена.
Ужичка села Татинац и Дубоко су шумска села, а Бухар је на све стране голо село, са врло мало забрана по Сиљевцу и Коштици. Бухар је брдско село, али са доста земље за обрађивање. Како је са Гостиницом ушло дубоко у Јелову Гору, има планинских закоса, испуста и земље за обделавање. Старији део села је под Чаковином и при извору Коштице.
Бухар је старо село са доста трагова старих насеља по Коштици. Близина Ужица чинила је да је село, преко кога је годинама ишао најподеснији и најкраћи пут за Ваљево, било насељено и да су та насеља била у вези са ужичким становништвом. Ужички Турци, кад их је било, и Срби настојали су да се ово плодно и пространо село насели и да се тиме јаче обезбеди пролаз људству и трговини. Нема породице у селу, која пре 80 година није имала у Ужицу свога представника и која није била са том кућом у вези. Код многих се та веза није ни дан данас изгубила.
Најстарије породице од пре 150 година су: Басуровићи на Чаковини, стара ужичка породица, у Ужицу се изгубила, у Ваљеву обновила и даље одселила. Басуровићи су од Северова, раније од Колашина, има их 6 кућа, славе Никољдан. Мићовићи (Ивановићи) су даље од Басуровића, опет стара ужичка породица досељена из Грахова у Јабланицу преко Увца и овде сишла прво у Ужице, па се тек после успела у Бухар и до Стапара, има их 8 кућа, славе Ђурђевдан. Стевановићи су уз Мићовиће и у Јеловој Гори су од старих породица много расељених, дошли из истог места као и Мићовићи, има их 5 кућа, славе Аранђеловдан. Гмизовићи и данашња ужичка породица дошла је из Јабланице у Старом Влаху и насељена источно од Басура, има их две куће, славе Никољдан. Полимци су под Басурима низ Коштицу, дошли преко Ужица из Рутоши и Крњаче, има их 6 кућа, славе Лазаревдан.
Позније досељене породице су: Вранићи су у планини, некада хајдучка породица из Врана, засеока села Скржути, има их 7 кућа, славе Алимпијевдан. Богдановићи су стара чиновничка и ужичка породица, досељене из Пјешиваца, има их две куће, славе Зачеће Св. Јована. Куркенићи (Курћенићи) су стара ужичка породица, досељена из Камене Горе, насељени у планини, има их 3 куће, славе Ђурђевдан. Бајчетићи су од Скржути, у средини села, има их 3 кућа, славе Јовандан. Ђерићи до Бајчетића су из Севдова, има их 5 кућа, славе Ђурђиц. Хаџићи су под Гмизовићима и досељени су из Дрежника, има их 5 кућа, славе Ђурђиц. Цветковићи, између Басура и Ивановића, су из Врана (део Скржути), има их 3 куће, славе Никољдан. Још позније досељене породице су: Ристовићи у Сињевцу, досељени из Негбина, има их 7 кућа, славе Ђурђевдан. Ристовићи други су испод Гмизовића и у Хаџићима, досељени из Качера, има их 3 куће, славе Никољдан.Неагићи су из Дријена у Качеру, има их 3 куће, славе Ђурђевдан. Пауновићи су у Ђерићима, дошли из Негбина, има их 4 куће, славе Никољдан. Кустурићи су из Слатине код Прибоја и испод Вранића. Има их 3 куће, славе Ђурђевдан. Јошићи су из Кремана, куће су им у врху села у Ивановићима, има их 5 кућа, славе Св. Враче. Спасојевићи су по дну села, досељени из Биоске, има их 3 куће, славе Никољдан. Гавриловићи су до претходних, досељени исто из Биоске, има их две куће, славе Марковдан. Ђокићи су до Сиљевца, из Кремана су од Јанковића, има их 5 кућа, славе Ђурђевдан. Челиковићи су по дну села, досељени из Заовина, има их 3 куће, славе Ђурђевдан. Караклајићи су од ових из Заовина, има их 4 куће, славе Никољдан. Кремићи су такође из Заовина, има их 3 куће, славе Ђурђевдан. Церовићи су из Тушине, стару свештеничку породицу доселио неки поп у Ужице и овде, има их 3 куће, славе Ђурђевдан.
Вукомановићи су у Сиљевцу, досељени из Бранежаца, има их 3 куће, славе Аранђеловдан. Панићи су у Сиљевцу, досељени из Вранеши, има их 3 куће, славе Никољдан. Ђурђевићи су у Хаџићима, досељени изу Седобра код Пријепоља, има их 3 куће, славе Аранђелован. Најновији досељеници, дошли после 1878. године су. Ђуровићи су над Ужицем до Белог Гроба, досељени из Пјешиваца, има их 3 куће, славе Зачеће Св. Јована. Обућине су из Стапара, једна кућа, славе Јовањдан. Дабићи су из Алијиног Потока, једна кућа, славе Никољдан. Остојићи су из Вранеши, једна кућа, славе Ђурђевдан. Радовановићи су из Жељина, једна кућа, славе Пантелијевдан. Ђурићи су из Љубања, једна кућа, славе Никољдан. Јелићи су у планини, досељени из Рутоши, једна кућа, славе Аранђеловдан. Радовановићи други су у Басурима, досељени из Крњаче, једна кућа, славе Ђурђевдан. У Бухару је 124 куће од 34 породица.
Ако вам је ово враћање у Буарску пошлост помогло да нешто сазнате о вашем пореклу или пореклу ваших познаника добро је. Вратимо се у буарску блиску прошлост и садашњост. Буар је село пре насеље северозападно од Ужица, на северу се граничи са селима Гостиница и Дубоко, на западу су Волујац, Сињевац, а ту је и клисура Ђетиње. На североисточној и источној страни је ужичко градско насеље Глуваћи, па Ибишево Гувно, Клисура и Пора, а на југу Турица. Централни део Буара простире се на масивној планинској коси Јелове горе.
До зграде Месне заједнице Буар воде четири пута из Ужица. Уобичајан је преко Поре, за који сви знају, јер је главна саобраћајница за Јелову Гору. Други пут је преко Белог гробља, Ибишево Гувно, па Буар. Следећа два воде из Глуваћа, један је и најкраћи пут Ратарском улицом узбрдо… Средином села протиче Дубоки поток, који извире испод Чаковине. Центар села је некада био на Чаковини. Ту је пред Други светски рат саграђена општинска судница , седиште Буарске општине. У близини је чесма „Самарџинац“, коју је 1934. године обновио београдски трговац Коста Мијатовић, родом из Буара. Ужичани је више знају као „Десанкину Чесму“, по имену његове кћери.
У Буару на Шеховом брду, на 832 метра, налази се Радарски центар.
Највећи део некадашњег центра Буара је на Чаковини , где се налази основна школа, задружни дом и црква припада Месној заједници Гостиница, док је седиште МЗ Буар измештено на тзв. „Буарску царину“, зграду некадашњег народног одбора буарске општине.
Буарска основна школа је отворена 1909. у Ужицу за децу села Буар, Дубоко и Татинац. Радила је до 1914. у закупљеној згради. Први учитељ је био Иван Николић. После Првог светског рата радила је у кафани „Орловац“ у Дечанској учици до 1924. Када буарска општина није платила закуп према школи, ђаци су размештени у одељења Прве основне школе Краљ Петар Други. Управитељ Ранко Алексић захтевао је 1929. од Министарства просвете да деца бивше Буарске школе не похађају наставу на време због удаљености, а и да може доћи до заразе због недостатка у њиховој хигијени. Тако је Буарској општини наређено да подигне посебну школску зграду. Узимали су под закуп зграду преко пута биоскопа „Колосеум“. Та школа је радила до 1954. године, када су деца из Буара поново кренула у Прву основну школу, сада „Андрија Ђуровић“. Данас деца из Буара похађају четворогодишњу основну школу у МЗ Гостиница…
Данас у Буару, који је више градско насеље него село, живи више од 1000 становника у 330 домаћинстава. Буарци имају сеоску славу коју славе, Спасовдан.
У близини, на Јеловој гори, је центар туристичких и угоститељских објеката мотел, одмаралиште Министарства унутрашњих послова, који се налази на заравни, испод Зборишта, где су и многобројне викендице. Јелова гора је планинска лепотица, богата и разноврсна ловном дивљачи. Најбројније су срне, а има и лисица, зечева, куна, јазаваца и разноврсних шумских птица. Добро је да Јелова гора још увек није довољно познато излетиште, иако је без сумње богата прелепим пејзажима. Складно укомпонована ливадска пространства, живописни пропланци и шуме, лепота неокрњене природе и чист планински ваздух привукле су акадимика, писца, познатог Ужичанина, Љубу Симовића да у овој природној лепоти проводи доста времена. У Буару може се доживети доста тога од ове планинске лепотица на чијим се падинама налази. Буарци данас издвајају своју вештину печења добре ракије шљивовице.
