Užički kraj je tada obilovao proizvodima alkoholnih pića, pre svega rakije. Pored toga, sa strane su kupovane velike količine vina, piva i drugih pića. Prema podacima Sreskog zavoda za statistiku, u užičkom srezu je proizvedeno u toku 1961. godine i bilo u prometu 2.120.214 litara alkoholnih pića ili 7,23 litra po glavi stanovnika… Pilo se svuda – za vreme svadbi, rođendana, slava, ispraćaja, sahrana, u kafanama i ispred, u toku odlaska i povratka sa posla. Prema podacima iz milicije, u 94 analizirana prekršaja tuče koje su se dogodile najviše u jesenjim mesecima najčešće subotom i nedeljom, pijanci su upotrebili kamen 3 puta, štap 4, bokser 14, pištolj 5 puta, flašu i stolicu 10 puta, isukali su pesnice 23 puta, a nož u 32 slučaja. Koliki je to problem tada bio govore i podaci da su za godinu dana u opštinama Užice, Čajetina i Kremna pijani izvršili 104 krivična dela. Provaljivali su u tuđe stanove, tukli, silovali, vršili razbojništva, falsifikovali, ugrožavali saobraćaj.
Tada je u Užicu bila najozglašenija kafana, bife “Stadion” ili kako su ga zvali “Portsaid”. Život u ovom lokalu je počinjao u ranim večernjim časovima uz čašicu rakije, a završavao se u svitanje, sa razbijenim glavama i modricama, retko je kada prošla mirna noć u ovom lokalu. Društvo je skoro svaku noć bilo isto, “isti ljudi, istoga kova”. Često se događalo da se pijanom ukaže pomoć, dođe hitna pomoć, odvezu ga, a on se posle intervencije vrati pa nastavi da pijanči. U Vestima je pisalo: ”Svako jutro kelneri našega jedinoga noćnoga “lokala”, “popularnog” “Port saida” sabiraju koliko je polupano, popijeno i noseva razbijeno“…
Sloboda je igrala sa “Slogom” iz Kraljeva i pobedila sa 4:2. Utakmicu je sudio sudija Živojinović iz Beograda. I sve bi bilo onako kao i na svakoj drugoj utakmici, ali nije. Ovu su utakmicu Užičani dugo pamtili, a i događaje sa nje prepričavali mesecima. Bila je to tipična prvenstvena utakmica, svaki čas su se smenjivale akcije i jednoga i drugoga tima. Samo što je utakmica počela, desni bek Sloge Rajković je udario tada jednog od najpopularnijih igrača Slobode, Gardića u glavu, koga su onesvešćenog izneli sa terena, sudija ga je samo zapisao. Posle toga nije isključio ni desnog Slobodinog beka Ćorića, koji je to zaslužio. Nastala je mučna atmosfera na terenu. Igra je nastavljena. Nastavio je Rajković i Gardića da pokuša da onesposobi da igra i u tome je i uspeo, za šta ga je sudija isključio iz igre. Ali je isključio i Gardića, koji nije snosio nikakvu krivicu.
Kada je Rajković napuštao igru, poznati graditelj užičke plaže Vojo Bojović ga je gađao stolicom i naneo mu povredu zbog koje mu je ukazna lekarska pomoć. Utakmica je nastavljena, a igrači su se non sop koškali i udarali, sudija nije reagovao, pištaljka se nije čula. Prvo poluvreme je završeno sa 2:1. Iako je sudija ispustio kontrolu nad igrom, utakmica se nekako završila.
Kraljevčani su seli u autobus i krenuli kući, ali u Adi (gde se sada nalazi kafana Bobana Nikolića “Ada”) su sačekali autobus i kamenovali ga, razbili neka stakla od kojih je bio povređen igrač zvani Bukumira po glavi, pa su mu ukazali pomoć u Domu zdravlja u Požegi. Protiv Voja Bojovića je podneta krivična prijava. Čika Vojo Bojović, sporski radnik i graditelj je ostao do kraja života veran svom Fudbalskom klubu Slobodi.
Održan je jesenji kros u organizaciji sporskog društva “Učiteljac”. Organizacija je bila odlična. Izvidnici Učiteljske škole postavili su šatore za ostavljanje garderobe, podmladak crvenog krsta je organizovao “ekspres kuhinju”, u kojoj se služio čaj. Organizovali su i kompletnu zdaravstvenu službu na čelu sa doktorom Spiridonom Borodinom. Staze su bile obeležene uočljivim belim pantljikama. Na krosu su bili najbolji od pionira Borka Vučković, Slavica Karaklajić, Petko Milivojević, Milorad Đurović. Od omladinaca: Radina Ćosić, Mirjana Pajić, Miloš NinčIć, Slavko Jovanović, Stanimirka Mitrović, Milesa Lučić, Koviljka Skokić, Dragan Pejić, Bogoljub Uzunović, Radojko Sekulić, Milojka Pavlović, Zorica Gojšina, Radovanka Ršumović, Ivan Brković, Vidoje Petrović.
Kao i predhodnih godina proslavljen je 29. novembar, dvadeset godina Republike. Uveče 28. novembra, u Domu armije je održana je svećana priredba u čast dvadesetogodišnjice AVNOJA-a. Učestvovali su članovi užičkog pozorišta i Orkestar Doma JNA.
Otvoreno je i novo obdanište “Vito Pantović”. Zgradu je podigla Direkcija za stambenu izgradnju Titovo Užice.
Miodrag Rajevac je prodavao useljivu kuću na Zlatiborskom putu br. 77. Desimir Marković je prodavao kuću u Jug Bogdana 28.
O događajima u svetu koji su se dogodili ovog novembra 1963, u T. Užicu najviše se pričalo o atentatu koji se dogodio kada su ubijeni Džon Kenedi i guverner Teksasa Džon Kneli 22. Novembra. Sutradan je bio dan žalosti, otkazane su fudbalske utakmice, pozorišne i bioskopske predstave. Tako je izgledala Jugoslavija na dan posle ubistva Džona Kenedija 1963. u Dalasu. Samo četiri nedelje pre toga, Belu kuću posetio je Josip Broz Tito, a godinu posle ubistva, Titovi bezbednjaci rekonstruisali su atentat do najsitnijih detalja. Utvrdili su da je zvanična verzija ubistva nemoguća.
Dva dana posle atentata Džek Rubi u policiskoj stanici ubio je Lija Harvija Osvalda osumljičinog za atentat na predsednika Kenedija. Sledećih nekoliko dana na naslovnim stranama novina nalazila su se dva imena – Kenedi i Harvi Li Osvald. Tito je tih dana rekao da je Kenedi na njega ostavio utisak i kao državnik i kao čovek. Tito je bio poslednji državnik kojeg je Kenedi primio pre atentata.
