Posmatrajući primere užičkih stanova kroz poslednjih sedamdeset godina, može se reći da su prošli kroz raznovrsne faze, u konstrukciji i organizaciji. Pohvalno je što se pažnja u određenoj meri obraća na održivost gradnje, ali se nameće pitanje dokle će nas dovesti želja za većim komforom. Ipak, imajući u vidu da se površina prosečnog u poslednjih sto godina nije drastično promenila, može se reći da će se održati određeni sklad između izgrađene i životne okoline. Vratimo se unazad i pokušajmo da analiziramo gradnju stanova u Užicu od posleratnog perioda koji možemo nazvati komšiska arhitektura pa do danas.
U vreme industrijalizacije Užica, na primer fabrike su zidale zgrade sa “fabričkim stanovima” u kojima su stanove na korišćenje, a kasnije i u vlasništvo, dobijali njihovi radnici. To su stambene posleratne zgrade posebno iz druge polovine pedesetih godina dvadesetog veka. Ti stanovi su i prosečni tipski stanovi tog perioda u kojima je uobičajeno da stanovi imaju kupatila pored kuhinje, koja je često sa špaizom. Dnevne i spavaće sobe su u proseku oko 15 do 16 kvadratnih metara. Ipak, stanari imaju zajedničke prostorije, poput perionice, sušionice i prostorije za skladištenje ogreva.
Tokom perioda od narednih deset do petnaest godina nema drastičnih promena u organizaciji i sadržaju stana, osim što se, kao u ovim primerima, javljaju manje prostorije namenjene odlaganju stvari. Kupatila postaju prostranija i stanovi sve češće u svom sastavu imaju i terase. Kostruktivno, princip izgradnje objekata se menja. U sve većoj meri se prelazi na skeletni sistem gradnje, armirano-betonskim nosećim elementima.
Moja užičanstvena prijateljica Ana Gavrilović u našem razgovoru pomenu da bi bilo zanimljivo da u nekom tekstu opišem glancanje parketa to jes’ kako je tih godina izgledalo veliko spremanje u stanovima toga vremena šezdesetih godina, i eto ideje za neplanirani dodatak ovoj priči. Ako bi taj dodatak bio istrgnut kao poseban tekst naslov bi mogao biti “Veština življenja ili jedan tipičan užički stan šezdesetih”. Ali, da bi se došlo do glacanja parketa treba imati stan. I to ne bilo kakav. Stan u zgradi, najčešće četvorospratnici, sa više ulaza, zajedničkom terasom i ponaosob podrumima jednim za svaki stan, petnaest stanova u jednom ulazu, petnaest šupa u podrumu i jedna zajednička terasa. A ispred svakog ulaza metalna sprava za skidanje blata sa đonova cipela kao i tri kante za smeće.
Stanovi su jednosobni, dvosobni, a tamo gdje su trosobni su i garsonjere za samce. U trosobnim stanovima stanuju ,,službenici”, dvosobnim radnici obično sa višečlanim porodicama, a u garsonjerama samci. Službenici imaju jedno ili dvoje djece, supruge su im zaposlene, najčešće sekretarice ili daktilografkinje sa mukotrpno završenim kursom posle četvorogodišnjeg osnovnog obrazovanja.
Tu je i kućna pomoćnica iz obližnjeg sela koja će držati uredno kuću, ispratiti dete u školu, napraviti ručak, da bi se službenici mogli poslije napornog posla odmoriti u svome trosobnom stanu, stanu koji se sastojao od kuhinje, predsoblja, kupatila, špaiza i tri sobe. Bio je tu i mali balkon za cveće, a moglo se i preći sa balkona na balkon kod komšinice jer su predgrade između balkona bile tek da ih ima.
U predsoblju, kombinacija ormarića za obuću, ormarića za kapute i velikog ogledala koje je dominiralo. Sve to od punog drveta, osim ogledala, sa presvučenim furnirom boje hrasta. Na izglancanom parketu prostrta ponjavica ili mali ćilimčić, kao i omanja hoklica na koju se sedalo da se obuju cipele, a za čizme i posebna daska sa šablonom u koju se stavljala jedna noga, a drugom nogom se kontriralo da se čizma izuje. Naravno, to nije važilo za bakandže. Obavezno uštirkano heklano milje visilo je sa vrha ogledala. Ulazna vrata ofarbana masnom bojom koju su krasile mesingane kvake dobro ispolirane polir pastom, slične su bile i na ostalim vratima u stanu. Zid do crte desetak centimetara do plafona bio je išaran molerskim valjkom obično sa cvetnim motivima, a do polovine obično obojen masnom bojom.
Lusteri sa dvije sijalice, savijenim kuglama prema plafonu bili su u sređenijim stanovima. Iz predsoblja se ulazi u kuhinju gdje se odvijao veći dio dnevnog života. Dva kauča, stolić, sto i četiri hoklice za ručavanje i vitrina u stilu sa ormanom iz predsoblja. Vitrona je imala staklene gornje delove u kojem su se nalazili servisi za slatko, limunadu, za žestoka pića, pokoja keramička figura domaćih životinja. Na zidu slika sa detetom kojemu je upravo suza iz oka kanula, uramljene u okvir sa stranicama 45 stepeni ukošenim, presvučenim sivim platnom.
Da napomenem da su se hoklice uglavnom odlikovale svojom praktičnošću, jer kad nisu bile u uporabi, jednostavno su stavljane ispod stola. Nisu se se koristile samo za sedenje, već i kao niske merdevine dabi se uradilo nešto ispod plafona, na ormarima ili, na primer, pri promeni sijalice, pa čak i kao postolje za odlaganje raznih predmeta. Tokom jutarnjeg ili večernjeg kupanja deteta na hoklicama bi postavljeno korito sa vodom… Uz malo mašte, deca su hoklice u igri koristila kao kuće ili naopako, poput kolica, automobila ili broda. Hoklice su bile korisne dok nisu tokom vremena potpuno nestale iz stanova, dabi se zbog svoje prktičnosti ponovo pojavile u 21. veku.
I zid kuhinje je prefarban masnom bojom do polovine, a dalje išaran valjkom ali u malo otmjeniju boju, zlatnu ili srebrenu.
Na vitrini radio aparat, Tesla, Kosmaj, Melodija ili Simfonija kasnije tv na kojem je opet obavezno heklanje koje zaklanja deo ekrana. Prvi vlasnici televizora su nekoliko godina imali svako veče posebno komšisko druženje u svojim stanovima uz gledanje televizije.
A da, onaj parket, izglancan, sjaji se, delom je prekriven tepihom koji se s vremena na vreme tresao praherom na metalnom postolju od masivnih šipki koji se nalazio ispred svake zgrade. Da bi se dobio sjaj parketa morao se pre ižicati sitnom žicom kupljenoj zajedno sa mašću za parkete marke Ilirija. Žica je bila pakovana u kartonske kutije, a mast u limene okrugle kutije sa poklopcem. Žicalo se ručno, ili oni iskusniji pod nogu žicu i igraj tvist, a da pri tome nije smela ostati šara na parketu. Poslije premaz pastom i glancanje. Glancalo se sa komadima starog vojničkog ćebeta, i to su obično deca radila u ritmu rokenrola. Za glancanje i žicanje parketa su bile i akcije što je bio i razlog za druženje komšija.
U niši šporet na loženje, Plamen, Kraljica peći, i po koji strane proizvodnje iz prošlog vremena sa oblijepljenim šamotom. I ivica šporeta se glancala žicom posutom Vimom, ostalo se premazivalo grafitnom mašću. Čunak se čistio počesto, jer ipak električni šporeti su se tek stidljivo pojavljivali u užičkim prodavnicama.
Niša je obavezno bila odvojena paravanom od ostatka kuhinje. U kuhinj pored šporeta Obodin frižider i limena bela sudopera smeštena na drvenom postolju ručne izrade.
Dnevna soba je imala svoj poseban karakter. Dva kauča prekrivena prekrivačima iz tkačnice Cvete Dabić ili ćilimima, dvije fotelje sa drvenim naslonima za ruke, preko parketa ćilim ili tepih i vitrina za TV. Vitrina se sastojala od dva lica. Jedno lice sa uredno složenim figuricama, čašama, a kada se unutrašnjost zakrene za 180. stepeni, pojavi se Pelinkovac, Domaći Brendi, Rubinov Vinjak, Stomaklija, Lincura, Gromovača, …piće samo za pokazivanje gostima, a iz špaiza se iznosila Domaća rakija do 32.stepena.
TV je Niški, 865. četvrtast 59 cm ekran. Odozdo regulacija tona, kontrasta, svetla i regulacija sinhronizacije slike koja je često znala poletiti gore i dole. Sa strane birač kanala, od nula do dvanaest, samo VHF područje. Daljinski je stvar mašte, ali je mogao da se priključi neki povezan sa kablom… Na TV aparatu na miljeu Venecijanska gondola sa balerinom ili sa malim sijalicama koje su se određenom prigodom palile.
U spavaćoj sobi bračni kreveti prekriveni prekrivačem donesenom iz Trsta. Na bračnom krevetu obavezna lutka iz Italije koja je imala i određene pokrete i ispuštala glasove kada se aktivira skrivenim prekidačem smeštenim obično na leđima lutke.Više uzglavlja retuširana i povećana slika mladenaca koje su radili fotografi po narudžbi. U mlade obavezno buket cveća u ruci i rumenilo na obrazima, a na glavi venčani venac od šlajer cveća sa sitnim belim cvetićima pogodnim za venac u kosi na venčanju, mladoženja često sa šeširom na glavi, prugastim odelom sa ogromnim reverima i kravatom. Tu su i retuširani brčići tipa Klerk Gebl kao znak zrelosti za ženidbu. Kraj sastavljenim krevetima par natkasna, sve u stilu sa krevetima i velikim ormarima od punog drveta presvučenim furnirom. Na natkasnama lampe sa abažurom, a kraj lampe kutija za nakit napravljena od razglednica i svilenog konca, razglednica poslanih sa godišnjeg odmora. Na prozorima sa duplim staklom obavezne zelene roletne za čiji mehanizam je postojao i poseban majstor. Sa strane ispod prozora bio je smešten i otoman kao pomoćni ležaj. A dečija soba je posebna priča, kao i dvosobni i garsonjere…
Osamdesetih godina istekloga veka, prosečne stambene jedinice postaju veće i sadržajno bogatije. Osim osnovnih prostorija, javlja se trpezarija kao zasebna prostorija, a značajnu promenu predstavlja dobijanje gostinskog toaleta, koji postaje prema zakonu obavezan sastavni deo stana veće kvadrature. Zgrade postaju masivnije, posebno u Užicu gde dominiraju soliteri i veoma čest slučaj je da se gotovo svi zidovi izvode od armiranog betona. Spoljašnji zidovi počinu da dobijaju toplotnu izolaciju u vidu stiropora debljine 5 centimetara.
Devedesetih Užicu na manjim parcelama sve više se mogu videti stambene zgrade, koje sadrže samo po nekoliko stanova. Zgrade sve više imaju kombinovane stanove u smislu sadržaja i kvadrature. Zgrade se sve više grade od lakših materijala. Izgradnja objekata u potpunosti od betona postaje prošlost i sada su armirano betonski elementi jedino stubovi i grede, a sve manje i međuspratne ploče. Što se tiče organizacije i sadržaja stanova, primetno je da se i kod većih stanova često gubi gostinski toalet, kao i da trpezarija i kuhinja sve češće su sjedinjeni sa dnevnim boravkom. Spavaće sobe postaju sve manje, na uštrb veće kvadrature dnevne sobe.
U 21. Veku stambeni objekti većinom su projektovani po potpuno novim standardima koji podrazumevaju veću pažnju usmerenu na komfor stanara i njihove funkcionalnije i zdravije životne uslove. Iako većina Užičana živi u objektima koji su građeni u 20 veku Užicu nove zgrade u 21 veku sve se više projektuju u skladu s održivim sistemom gradnje, kao i sa sistemima koji omogućavaju pametno funkcionisanje objekta. Da bude jasnije opisaću moj stan koji je građen krjem prve decenije aktuelnog veka. On se sastoji od hodnika, kupatila, dve spavaće sobe i dnevne sobe u okviru koje se nalazi kuhinja odvojena samo šankom i prilaz ostavi. Stan ima i terasu od 7 kvadratnih metara, na koju se može izaći iz dnevne sobe. Spavaće sobe i dalje imaju manju kvadraturu, dok dnevni boravak prostran. Kroz godine zadržao se trend spajanja dnevne sobe s kuhinjom i trpezarijom, a ostava ponovo postaje sastavni deo stana. Gostinski toalet kod ovog stana, postoji koji se tretira kao dvoiposobni.
A šta čini stanove koji se danas grade “pametnim”? Najpre se grade u Beogradu u kojima se pominju mogućnost izbora daljinskim upravljanjem osvetljenjem, grejanjem, roletnama. U okviru objekta stanarima su najluksuznijim naseljima na raspolaganju bazen i spa centar.
