Priča o Truntu, užičkom džez klavijaturisti

36

U leto 1976. godine u Užicu se govorkalo da se pojavila nova rok grupa. Plahate su najavile njihov nastup u Domu JNA. Najavljen je sastav “Veliki gimnazijski orkestar”, a ulaz je bio besplatan…

Naravno, niko nije znao da će ta grupa gimnazijalaca uskoro postati jedinstvena lokalna rokenrol atrakcija, koja će na svojim igrankama iskupljati i više od 1000 mladih Užičana i postati zaštitni znak generacija rođenih šezdesetih godina… Uglavnom na tom prvom nastupu u Domu, pod svim upaljenim svetlima, u anemičnoj atmosfveri, kao iz Kusturicinog filma “Otac na službenom putu”, Boban Radojević, budući pevač “Feniksa” je spontano izjavio “Ala su ovi loši”. Nešto kasnije i ja sam kao muzički urednik Omladinskog kluba slično zaključio na njihovoj svirci u gimnazijskom dvorištu… Ipak, nisu svi užički rokenrol tipovi bili tako kritički raspoloženi, tada jedan od najbolji užičkih rok bubnjara Đena i basista Ćorla, su im dali podršku. I kao što reče poznati užički nastavnik muzike i takođe poznati muzičar u eminentnim lokalima užičkoga kraja, Miloš Broćić Brole: “Mečku nauče da vozi biciklu, i ti ćeš da nauičiš da sviraš“.

Veliki Gimnaziski orkestar: s leva: Trle, Mato, Trunto, Slobo
Veliki Gimnaziski orkestar: s leva: Trle, Mato, Trunto, Slobo

Budući “Feniksi” se veoma brzo popraviše, njihovo iskustvo i repertoar uticaše na užičke srednjoškolce da ovi željno počeše da čekaju subotu, da bi išli na njihove igranke. Članovi “Velikog gimnazijskog orkestra” bili su: Zoran Trmčić Trle bas gitara i vokal, to je onaj Trmčić strućnjak za ski sport, što mu ćerka Marija redovno osvajaše prva mesta na skijaškim takminjenjima i bi učesnica na Olimpijadi 2010, gradski većnik 2019., potom Slobodan Despotović solo gitara, koji je još u osnovnoj školi postao poznat po svojim izvođenjem sola Karlosa Santane, danas cenjeni užički advokat. Za bubnjevima je i tada bio Dragoljub Zuberović Mato, danas legendarni užički bubnjar i ribar. Za klavijaturama je bio Zoran Vuković Trunto.

E na toj omladinskoj igranci u dvorištu gimazije Upoznao sam Trunta, imao je šesnest godina i u “Velikom gimziskom orkestru” bio muzički najobrazovaniji. Talenat i muzičko znanje mu je od oca Vojislava, u Užicu poznatog kao “Vojo Harmonikaš”. Koji iako je po struci bio trgovac i radio TP. “Gradina” ipak prvenstveno bio muzičar. Vojo je u Užicu svirao sa zaječarskom kapelom u nekadašnjem starom hotelu “Zlatibor”. Pre toga je svirao u hotelu u Derventi gde se zaljubi u Užičanku Ljilju čiji je otac bio Užičanin železničar i po kazni što je glasao za Vladu Cvetković-Maček bio prebačen da radi u Derventi gde je odveo iporodicu. Iz te ljubavi je rođen Zoran -Trunto. Živeli su u Užičkoj strmoj Topličkoj ulici koja je tada bila kaldrmisana i neravna. Kao mali decak od 3, 4 godine, Zoran je bio bucko, mama Ljilja je lepo hranila sina jedinca, a on je padao idući po takvoj Topličkoj, komšije kažu: “truntic, truntic”, i ostade Trunto!. Ta užička starija kuća sa drvenom terasom kakve su većinom bile porodične kuće tokom šezdesetih, Truntu je naročito u sećanju ostala terasa te kuće, zbog beskonačnih vežbi na harmonici. Dok su se drugi deca igrala na ulici i okolnim dvorištima po lepom vremenu, dečačić Trunto je vežbao, vežbao. Otac Vojo je bio veoma strog kad je talentovanom sinu prenosio svoje muzičko znanje…

O tim danima početka profesionalnog (plaćenog) bavljenja muzikom Trunto je rekao: – “Kada sam počeo u omladinskom orkestru, prvu novu godinu sam svirao u Gimnaziji, u svečanoj sali. Imao sam 15 godina i to su možda bile najlepše godine. Bili smo tada svi zaljubljeni, mladi, družili se. Svirali smo uglavnom rok muziku, možda malo prošarena sa narodnom, ali retko, jer u to vreme niko nije slušao narodnu muziku. I mogu da se pohvalim, tada sam kupio i prvi mali televizor u crno-beloj tehnici, a nakon toga dolaze mnoge druge svirke”.

Lično sam Zorana Vukovića, Užicu poznatijeg kao Trunto, upoznao kada je u gimnaziji počeo da svira, svoj dar za muziku nasledio je od svog oca Vojislava, poznatog kao Vojo harmonikaš. “Da, od njega sam počeo da učim. Prvo sam počeo da sviram u rok bendovima. Prva grupa se zvala „Feniks“ i svirali smo u Gimnaziji, pa zatim u „Kilo ipo“. Onda sam upisao muzičku akademiju u Podgorici.

Kilo ipo, s leva: Trunto, Spasa, Malac, Đoko, Rista, Rade Furda
Kilo ipo, s leva: Trunto, Spasa, Malac, Đoko, Rista, Rade Furda

Studirao sam i paralelno svirao. Posle sam počeo da putujem. Prvo sam svirao malo po Evropi sa folklorima i pevačima, a onda smo kolega basista Radovan Radivojević Rale i ja krenuli po inostranstvu, prešli smo od Švedske do Francuske po tri puta i tri puta smo bili u Americi. To je bio jedan period kada je bilo najviše aktivnosti i najviše posla. Posle je počeo period kada sam počeo da sviram sa orkestrom iz Ivanjice i tako sam se malo smirio. I sada sam sa tim orkestrom i sa njima ću verovatno u penziju. Od 1987. do 1990. godine bilo je dosta hotelskih svirki orkestru “Plavi Ansambal” u renomiranim hotelima prateći poznate vokalne soliste. Nastupali smo i u inostranstvu… Svaka svirka u inostranstvu je iziskivala putovanje, a to je članovima „Plavog ansambla“ najteže padalo. Voleli smo da sviramo u inostranstvu, samo je bilo naporno putovanje. Na primer, do Švedske putovali smo tri dana a unutra instrumenti, ne možemo da se okrenemo. Onda smo svirali u Parizu svake godine po dva puta godišnje, u aprilu i novembru. Bilo u organizaciji „Večernjih novosti“ i tadašnjeg Ministarstva kulture, a radilo se o izboru za mis naših radnika koji žive u inostranstvu. Iz cele Evrope dolazili su roditelji sa ćerkama. U aprilu je tu bilo polufinale, a u novembru finale. Tu smo svirali sa Lepom Brenom, Marinkom Rokvićem i sa još dosta poznatih pevača. Sve je to trajalo pet do šest godina.” Sećao je se Zoean Vuković Trunto.

U novije vreme Zoran Vuković često svira u hotelu „Palisad“ uglavnom džez muziku, animir i filmsku muziku, a komponuje muziku za pozorišne predstave u užičkom pozorištu. Uporedo daje časove najmlađima, koji žele da nauče da sviraju klavijature. Dosta je muzičara u Užicu koje je Trunto učio da sviraju.

Sećajući se tog vrmenskog perioda kada je zavoleo Džez muziku rekao je: – “Ja sam, kao i svi klinci, taj period orkestara iz Gimnazije, slušao rok muziku. Jednom me je jedan prijatelj, koji sluša džez pozvao kod njega i pustio mi jednog klaviristu Herbi Henkoka. Ja sam se izenadio, to je za mene bila totalno neka nova priča, drugačiji melos, drugačije stil, sve… To je neki viši nivo muzike i tu su samo vrhunski umetnici. To je mene zbunilo i zaintrigiralo, i polako sam počeo da ulazim u te vode. Počeo sam da kupujem ploče, a onda su moji drugari počeli da mi donose za rođendan ploče sa laganijim džezom, tim fanki džezom. Malo pomalo, raskrstio sam sa rokenrolom i sve sam ploče roka poklonio prijateljima i počeo da slušam džez. Počeo sam da idem u Beograd, u „Sava centar“ na sve poznate koncerte američkih muzičara, koji su svirali džez u to vreme. Dok sam svirao, pomalo sam ubacivao u hotelski repertoar tu vrstu muziku.

Plavi ansabl, s leva: Mato, Tašo, Trunto, Mijalko, Kuvar iz restorana "Beli bor".
Plavi ansabl, s leva: Mato, Tašo, Trunto, Mijalko, Kuvar iz restorana “Beli bor”.

Otišao sam iz škole u London na sedam dana, ali mi roditelji nisu verovali gde sam. Tamo sam bio u jednom francuskom pabu i na klaviru svirao džez i njihovu francusku muziku obrađenu u džezu. To je bilo jedno sjajno iskustvo. Tako se ta ljubav prema toj vrsti muzike sve više stvarala i dok sam studirao Muzičku akademiju u Podgorici, uporedo sam svirao i vežbao džez. Nabavljao sam literaturu u inostranstvu, kad god sam putovao kupovao sam note i ploče. Počeo sam da se družim sa dobrim muzičarima u Srbiji, kao što su Stjepko Gut i drugi, od klavirista sam krao zanat, slušao sam prijatelje kako vežbaju… Onda sam spremio jedan solidan repertoar za solo nastupe i tako s vremena na vreme sviram u hotelu „Palisad“, animir muziku protkanu sa džezom. Tako isto i u ostalim restoranima gde me traže, u pozorištu, na predstavama, priredbama.

U Užicu imamo Udruženje ljubitelja džeza, u gradu ima malo ljudi koji sluša i svira Džez muziku. Ipak je to muzika koja nije komercijalna, ponekad za običnog slušaoca malo naporna. Mojim učenicima širim tu muziku. Imao sam jednog učenika koji je sada u Americi, ali koji je isključivo dolazio da uči džez i on je sjajan. On je elektroinžinjer progamer i ostao je u Americi da živi. Generalno, džez slabo slušaju i u Beogradu, a kamoli u Užicu, a ni u inostranstvu nije toliko popularan. To su koncerti u manjim salama, to je uži krug ljudi. Nadam se da kada odem u penziju da ću se samo posvetiti klaviru, animir muzici i obradi naših pesama

marka za reklamu 700px
marka za reklamu 700px