Kada se krene od centra Užica, od Maloga parka severoistočno, u uskoj dolini od Carinskog mosta do padina Tatinca, stiže se u deo Užica koji se zove Gluvaći. Dele ga mesne zajednice Centar i Carina. Ako danas pitate većinu Užičana odraslih u Gluvaćima šezdesetih godina na Carini zašto se taj deo Užica zove “Gluvaći” rečiće da je postojala stambena zgrada sa tri ulaza uz Gluvaćki potok, da je iznad te zgrade bila državna ustanova za gluvoneme osobe pa su mislili da je to razlog što se ovaj užički toponim tako zove…
Ustvari ovo naselje je formirano u drugoj polovini 19. veka, kada su se među porodicama iz Crne Gore u Užice doselile porodice iz Gluvaća kod Pljevalja. Po nima su Gluvaći dobili ime kao i potok koji odvodi vodu sa visova Jelove Gore u dolinu gde su formirana toponimi Gluvaći, Carina i visa Tatinac. Gornjim tokom teče uporedo sa Uremovačkim potokom od kojih je odvojen Pašinom ravni i Belim grobljem. Na ulasku u Užičku kotlinu u njega se ulivaju Carinski i Sarića potok. Od Carinskog mosta teče kroz Carinu, pored crkve Svetog Marka, kroz Lipu, gde se naziva Lipski potok, pa pored školskih zgrada, Zelene pijace, prolazi ispod Omladinske ulice i kod Vatrogasnog doma se uliva u Đetinju. I šezdesetih godina je ovaj potok korišćen za zalivanje okolnih bašti i vrtova.
Pred Prvi svetski rat Gluvaći su bili zaseok čiji je manji deo do Carine pripadao gradskoj zoni. Na padinama Tatinca izviru istočnici Grozničavac, za čiju se vodu verovalo da je lekovita, Cokadina česma na desnoj obali Gluvaćkog potoka i Voda Sv. Ilije, zbog svog specifičnog ukusa i crvenkaste vode od Užičana nazvana “Gvozdena voda”, smatrana je lekovitom za oči. Do kraj Drugog svetskog rata uz korito potoka je bila betonom izlivena česma, iznad koje je urađena ikona Svetog Ilije. Posle rata betonski deo česme je oboren i zatrpan, u zanosu borbe protiv religije, a voda je korišćena za piće do uvođenja vodovoda tokom šedesetih godina 20 veka. Na samom kraju 19. Veka sajdžija Rista Tešić je sagradio u blizini Gvozdene vode dva javna kupatila, zasadio orahe, uradio venjake za odmor i vodenicu. Posle Drugog rata u Gluvaćima je sagrađena “Kisikana” za proizvodnju gasa kiseonika, a kasnije je adaptirana u sušaru kože preduzeća “Partizanka“, garaže “Bioktoša” i radionice Vodovoda i mnogo porodičnih kuća.
Gluvaći su bili puni voćnjaka i bašti a od voća je bilo je najviše šljiva. Gluvaćki potok je bio tako čist da su oni koji su umorni i žedni koji su se vraćali iz varoši zatali umili se i napije vode. Zahvatali su čistu, bistru vodu vodu skupljenim šakama i uz njen žubor predahnuli i nastavili dalje prma Marinom bregu. Na Marinom bregu bilo je veliko imanje užičkog trgovca Vlada Kukoljca, tu gde je danas bioktšov objekat neada je bilo i bilo je pominjano kupalište.
Na drugoj strani na padinama Ibiševog guvna nalazilo se imanje Krsmna Nedovića koji je bio rodom sa Zlatibora imao sina mašinovo|u njihova kuća je postojila 2005 kada sam obilazio sa ekipom TV 5. Ovaj deo Užica. Zatim je bilo imanje Radomira i Dare Piščević koji su imali četiri ćerke. Njihovo imanje je bilo lepo uređeno i obrađeno, većim delom zasašeno šljivama pa su proizvodili i prodavali rakiju. Do njih je imao imanje Radomir Jovanović. Oko 30 hektara, sve do kožare, na ovom ataru je pripadalo Jeremiji Papiću, trgovcu stokom, koji je imao sinove Milisava i Rada čiji su sinovi nastavili da se bave ovim unosnim poslom. Tu je bilo i imanje Grbovića, Milana i Milke koji su ovde naselili još drugom polovinom devetnestog veka iz Hercegovine, bavili su se poljoprivredom.
U Gluvaćima su imali imanje Novak i Zlata Novaković, čiji je sin bio bankarski službenik. Imanje Puzovića je bilo do Grbovića, od kojih je danas (2005.) najstariji sarač Radomir, koji ima bliz 90 godina. Tu je još bilo i imanje Miloša i Aca Gordića. To su bili stanovnici na padinama Marinog brega i Ibiševog guvna, Gluvaća, tada, oko samoga potoka ili na potoku nije bilo ni jedne kuće, sve do pred rat kada je prvu kuću napravio Savo Ostojić. Intezivna izgradnja ovde je započela u periodu 1958 – 1968. godine.
Kada bi neko došao u Gluvaće ko je otišao pedesetih godina ne bi mogao da ih prepozna niti u njima da se snađe. I potok se promenio, teče istim koritom, ukroćen visokim ozidanim kamenom obalama. Oko potoka čitav mali grad, kuća do kuće, prizemne ili na sprat, stare i nove, vrata do vrata, stepenik do stepenika, bašta do bašte, dvorište do dvorišta, sa mostićem preko potoka. I sve tako skoro kilometar ipo uz Gluvaćki potok. Naselje je uvučeno ispod Marinog brega, na leva strana potoka, pošumljena četinarima a na desnoj Ibiševom guvnu, obraslim pretežno listopadnom šumom, hrastom, bukvom i grabom.
Jedni od prvih koji su sagradili kuću uz potok bili su Ostojići sa Tatinca, Savo Ostojić. To su oni Ostojići koji su za vreme Drugog sv. rata na Tatincu pružali utočište svima koji bi zbog racija ili bobardovanja tražili da se skolone. Neki put se doga|alo da kod Sava dođe i preko 30 ljudi. On bi tada rekao snahi: “Perka, postavi bakrač na ognjište da se skuva kačamak, da ovaj narod jede”. Hranio je svakog, “i one sa puškom i one koji su od nje bežali”.
Savo Ostojiđ je kao mladić žive u požeškom selu Drmanovini, gde je zimi pravio brezove metle i korpe od leskove kore, koje je prodavao Užicu i tako počeo da se druži sa Užičanima pa se oženio sa devojkom sa tatinca, na miraz. Ostojići sa Tatinca su bili napredno domaćinsto odmah iza Tomovića, imali su livade, njive, bašte a u selu Dubokom i šumu. Uvek bili okrenuti prema Užicu gde su imali brojne mušterije ili prijatelje. Savo je sa svojom ženom živkom koja je rodom iz Sevojna imao dvoje dece, ćerku Mitru i sina Dragana. Bio veoma radan čovek, svakoga dana je dolazio Užice prodavao mleko, projino brašno, krompir, rakiju iz svog voćnjaka ili je nabavljao po okolnim selima.
Savo, prigradski seljak je uložio pare kod trgovačke banke i postao član njenog upravnog odbora. Njegov sin Dragan je imao dobre konje radio je kao rabadžija, prevozio robu i materijal, povremeno je trgovao i rakijom. Tako je kupio imanje u Gluvaćima pa je čitava Gušterova ulica pred rat bila samo njegova. Kuću je napravio na mestu nekadašnjeg kupusišta. Tu je imao pre i posle rata imao u štali četiri krave, jednu do dve junice, par volova i par koza, sa dvoje troje jarića. U pojati 40 do 50 ovaca a u oboru nekoliko svinja. Sve tu nadomak Užica… Za posek je uvek klao po nekoliko svinja teških i do 250 kilograma. Dragan i njegova supruga Perka su imali sina Gojka Ostoića koji će postati šofer. Posle pređenih dva ipo miliona kilometara te 2005 godine bio je u penziji u koju je otišao iz preduzeća Prvi partizan. Gojko se sećao:
“Sećam se dede Sava, u njegovoj sobi je bio je veliki krevet, dve tri stolice i okrugla dvostepena furuna. Život je bio u to vreme bio težak ali je bilo i idiličnihih, romantičnih trenutaka. U uglu sobe je bila gomila kukuruza u klipu i krunjač. U poznu jesen dože moj otac Dragan, naloži vatru i počne da kruni kukuruz. A onda i deda Savo i čika Luka ustanu, obuku se i prihvate posla. To su za sve bili divni trenutci. Soba zagrejana, furuna cakće a svetlost od vatre iz furune igra po zidovima i ispisuje svetlosne šare. Leti su, iako blizu grada, muškarci nosili pelengire i slamne šešire. Zimi sukneno odelo i šubare“.
„U prigradskim naseljima se tada živelo bolje nego u udaljenim selima. Proleća su dočekivana sa polama slanine velikim kao sobna vrata. One su trošene za ishranu radnika u vreme moba za vreme poljskih radova. Kad je ručak, večera, za sofru sedahu svi domaći i gosti koji se zateknu u kući. Ćerka bi postavila sofru, svako sebi sipa u tanjir (tada se u selima jelo iz jedne veče posude uobičajno drvenim kašikama), po gradski, i počinju da jedu. Hleb uzme, “prekrsti” se nožem po donjoj kori, a onda seče, njegove kriške su dovoljne i dovoljne za obrok. Kad u toku jela nekome nestane hleb a deda Savo to primeti, seče i kaže: “Što me ne pita, kad sam bio u vodenici?” A kad sipa rakiju, imao je običaj da kaže: “Bolje je litar popiti nego kap proliti”.
Iako u blizini grada, većina ondašnjih prigradskih seljaka pa i Ostojići su sejali sve vrste žita a najčešće se jeo ražni hleb, sa proleća do jeseni. Hleb su mesili u drvenom koritu. Neko od muškaraca potpali furunu i kad se zagreje, prvo stave lepinje, a potom iz kuće donesu pinokot sa testom i stavljaju hlebove u furunu. Kada se ispeče, slože ga u koritu i pokriju pokrovom od kozije dlake. Pšenični hleb su trošili najčešće u toku većih radova, kada se okopava kukuruz, kosidbe, žetve za vreme moba. Ručak se donosio na njivu a na kraju se jelo zadrobljeno slatko ili kiselo mleko.
Vesna Čolovic: Kovač jedna mala dopuna imanje koje se graničilo sa Grbovićima je kupio moj pradeda Pavle Gordić i tu se nastanio bežeci iz okoline Bjelog polja da se ne bi poturčio. Imao je sina Vlada koji je radio u stolarnici trezora. Bio je oženjen sa Grozdom Gogić, njih dvoje su imali cetvoro dece, sinove Aleksandra, Miloša,i ćerke Bubu i Veru, moju majku koji su kasnije nasledile imanje Pavala Gordića.
